Koje je boje boja

Boja predstavlja najvažniji likovni element u slikarstvu. Ona pruža naročit doživljaj posmatraču i snažan je čulni i duhovni podsticaj kako u umetnosti tako i u svakodnevnom životu. Naučnici su vekovima pokušavali da odgonetnu tajnu boja ali je tek Isak Njutn u knjizi „Optika" iz 1704. dokazao da se svetlost sastoji od spektra boja. Njutn je svojim čuvenim eksperimentom sa prelamanjem svetlosti kroz prizmu objasnio da je boja svojstvo same svetlosti te da nije karakteristika predmeta.

Neobičan je detalj da se i pesnik poput Getea bavio naučnim istraživanjem boja objavivši knjigu „Teorija boja". Gete se, logično, u svojim analizama oslonio na temeljnu teoriju koju je već dao Isak Njutn, ali je svojim pristupom omogućio da se pored istraživanja optičkog spektra onako kako su ga izučavali fizičari, otvori i polje ispitivanja fenomena ljudske percepcije boje. Naime, čovek je zahvaljujući receptorima u retini oka u stanju da vidi jedan deo elektromagnetnog spektra, i to onaj koji ima talasne dužine između 380 i 780 nanometara, što najčešće nazivamo vidljivim spektrom.

Retina ima sposobnost da prepoznajući određenu talasnu dužinu, informaciju o posmatranom predmetu, pa i o njegovoj boji, pretvori u električni impuls. Tu funkciju mrežnjače da registruje i obradi svetlosni impuls koji do nje dolazi kroz optički sistem oka, omogućavaju tzv. fotoreceptori, specijalizovani tipovi neurona poznati pod nazivom čepići, štapići i fotosenzitivne ganglijske ćelije retine. Za prepoznavanje boja odgovorni su čepići, kojih ima oko šest miliona u svakoj ljudskoj mrežnjači. Postoje tri vrste čepića i svaka je osetljiva na jednu osnovnu boju ‒ crvenu, zelenu i plavu.

Prepoznavanje boje zapravo je jedna složena kaskadna fotohemijska reakcija, u kojoj određeni proteini, koji se nazivaju fotopsini, menjajući se prilikom primanja elektromagnetnog zračenja, izazivaju određene hemijske reakcije ‒ promene koje dovode do formiranja električnog impulsa. On se jednim povezanim sistemom neurona nazvanih vidni put, prenosi u mozak na dalju obradu, gde se određena boja detektuje kao kombinacija različitih intenziteta crvene, zelene i plave.

Dakle, suština je da obojenu sliku predmeta koju vidimo (ma kako ona bila raskošna, uzbudljiva ili deprimirajuća) zapravo nije stvorio predmet, već svetlost koja sama u sebi „nosi" i sve moguće boje. U potpunom mraku nema boje. Razmislite. Ugasite svetlost i pokušajte da u potpunoj tami dodirom osetite sve te predmete oko sebe, svoje telo, tkanine, fotelje, stolove i zidove, sve te konstrukcije načinjene od milijardi čvrsto vezanih molekula na kojima se ne nalazi nikakva boja. Sav taj mrtvi bezbojni svet. Gotovo sigurno ćete poželeti da vratite svetlost i da iznova oživite boje, ma koliko da su one samo naše iluzije.