Da li ste videli Renoarovu „Gabrijelu“?

Prijavljivanjem krađe, međunarodne agencije poput Interpola mogu da doprinesu pronalaženju i vraćanju umetničkog predmeta, bez obzira na kojoj tački planete kradljivac pokušava da je proda. Žrtve bi takođe trebalo da prijave krađu međunarodnim bazama podataka kao što su Art Recovery Group i Art Claim. Ovim se sprečava legalna prodaja aukcijskoj kući ili galeriji i otežavaju krijumčarenje i prodaja na crnom tržištu. Veb-stranica Art Recovery Group oglašava i slike koje su nacisti zaplenili iz privatnih kolekcija, a pravni tim ove kompanije intenzivno radi na restituciji.

Baza podataka umetničkih dela nestalih u prošlom veku

Iz privatne kolekcije, tokom nacističke ere, nestala su četiri ulja na platnu Renoara i Pisaroa. Slike su nestale u tranzitu iz Nemačke u SAD, među njima i Renoarova „Glava mlade devojke", poznata i pod imenom „Gabrijela", naslikana 1895. godine. Nestanak slika prijavljen je Udruženju trgovaca umetninama SAD. Iako su u dva navrata, 1969. i 1979, stizala upozorenja da su slike viđene, do današnjeg dana ne zna se ništa o njihovoj sudbini.

Pastel Edgara Degaa, u vlasništvu Pola Rozenbera, stajao je u Rozenberovoj kancelariji sve do 1940, kada je nemački ambasador u Parizu zaplenio ovu i druge, brojne Rozenberove slike. Pastel se pojavio 1974, kada je vlasnik galerije u Hamburgu pokušao da ga proda, zatim 1987, a onda su nestali i pastel, i vlasnik galerije.

Iz privatne kolekcije dr Pjera Bukara, nacisti su 1943. zaplenili ulje na platnu Tamare Lempicke iz 1929. o kome se do danas ništa ne zna.

Insistiranje na restituciji

Advokat Kristofor Marinelo je osnivač međunarodne kompanije za povraćaj umetničkih dela i antikviteta i rešavanje sporova oko ukradenih i izgubljenih antikviteta. Upravo je Marinelo zaslužan za to što je 2015. An Senkler, unuci Pola Rozenbera, vraćena Matisova slika „Žena u fotelji". Slika je pronađena 2012, u Minhenu, u velikoj kolekciji od 1.500 dela iz nacističke zaplene.

Konferencija za potraživanja zalaže se za to da porodice i naslednici žrtava Holokausta povrate izgubljena umetnička dela.

Danas muzeji, galeristi, aukcijske kuće, kolekcionari, privatni kupci pretražuju bazu podataka ukradenih umetničkih dela pre kupovine. Uvek postoji mogućnost da državni organi oduzmu kupcu sporno umetničko delo, i vrate ga pravom vlasniku. To je bio slučaj sa slikom sledbenika Duča di Buoninsenje, iz 13. veka. Ukradena je u Ženevi 1986, pojavila se trideset godina kasnije na Sotbijevoj aukciji koja je zaustavljena, a u sudskom procesu slika je vraćena vlasnicima.

Najveće pljačke muzeja

Među krađama sa srećnim krajem je pljačka Munkovog muzeja u Oslu, 2004. Lopovi su odneli Munkov „Vrisak" i „Madonu". Dve godine kasnije, uhapšeno je nekoliko osoba, a dela su vraćena u muzej.

Druga verzija Munkovog „Vriska" ukradena je iz Nacionalnog umetničkog muzeja u Oslu deset godina ranije, 1994. Iako se tokom pljačke oglasio alarm, čuvari su ga ignorisali. Kradljivci su imali vremena da ostave i poruku: „Hvala na bednom obezbeđenju..." Uhapšeni su u akciji britanskih detektiva, a slika je vraćena muzeju.

Među najvećim muzejskim žrtvama sigurno je bostonski muzej „Izabela Stjuart Garden". Dva muškarca maskirana u policajske uniforme ušli su u muzej 18. marta 1990. godine sa obrazloženjem da su dobili dojavu o pljački, zatim su vezali radnike obezbeđenja i ukrali 13 slika, uključujući dela Rembranta, Vermera, Degaa i Manea.

Procenjuje se da su ukradena dela vredna oko pola milijarde dolara i do danas ne postoji mogući trag koji bi doveo do makar jedne slike. Bostonski muzej i dalje nudi nagradu za informaciju o ukradenim slikama. Iznos nagrade je sada deset miliona dolara.

Iako slavni „ukradeni autor" uveliko komplikuje krijumčarenje i prodaju na crnom tržištu, unutar organizovanih, kriminalnih grupa, recimo mafije, umetničko delo se često koristi kao neka vrsta valute.