Domišljatost velikih majmuna

Fini pokreti šake zahtevaju koncentraciju i kontrolu. Što je taj pokret komplikovaniji, potrebno je veće naprezanje mozga. Korišćenje oruđa zahteva upravo takve složene kretnje.
Šimpanze love termite ručno napravljenim štapićima. Palmine grane služe kao tučak kojim se omekšava jestivo srce drveta. Od savijenog lišća prave sunđere za sakupljanje vode. Orangutani grane koriste da bi dohvatili voće koje bi im inače bilo nedostupno.

Velika moždana aktivnost

Ovakve aktivnosti možda izgledaju jednostavne, ali ono što se odvija u glavi majmuna veoma je složeno. Mnogi delovi mozga sarađuju kako bi nastali ovi pokreti, ali najvažniju ulogu ima ‒ mali mozak. On nam omogućava da pokrećemo ruke i noge precizno i kontrolisano a nedavna istraživanja su otkrila da je veoma važan za korišćenje oruđa.

Oni koji su s vremenom naučili da bolje koriste šake lakše su preživljavali. Što je više spretnih pojedinaca opstajalo, mozak je postajao sve veći. Ali spretnost se ne vezuje samo za odvojeni palac.

Za nas je to nešto sasvim uobičajeno, pa tu sposobnost uzimamo zdravo za gotovo, ali asimetrično korišćenje obe ruke zapravo je veoma složena veština koja podrazumeva veliku moždanu aktivnost.

Mali mozak naporno radi, on putem velikog broja sinapsi komunicira sa drugim ključnim delom mozga ‒ motornim korteksom. Ovaj deo kontroliše pokretanje mišića a kod majmuna najveći deo motornog korteksa omogućava pokretanje šaka.
U poređenju sa drugim primatima, kod svih velikih majmuna su se razvili uvećan motorni korteks i mali mozak. To im omogućava da ruke koriste nezavisno jednu od druge.

Za korišćenje oruđa je potrebna spretnost, ali za izgled oruđa i njihovu izradu potrebno je nešto sasvim drugo ‒ domišljatost.

Orangutani severozapadnog dela Sumatre uglavnom se hrane voćem, ali kad se šume poplave, voda donosi hranljive materije i mnoštvo insekata, koje nije lako uhvatiti. Međutim, orangutani su i za to smislili rešenje: odlome granu, skinu joj grančice i ogole jedan kraj kako bi mogli da je zavuku u šupljine drveta i dočepaju se meda i termita. Smislili su i napravili kašiku.

Društvenost i učenje

Ali veliki majmuni se ne rađaju pametni. Njihov mozak mora da se programira pravim informacijama. Oni moraju da uče. A to ne čine samo posmatranjem.
U tropskim šumama Obale Slonovače važan izvor hrane su orasi.
Bogati su energijom, ali samo ako se razbije ljuska.
Označavajući kamenje brojevima, naučnici su uspeli da analiziraju kako ga šimpanze koriste kao oruđe. Odrasle šimpanze mogu da razbiju 130 oraha za jedan sat. Potrebno je deset godina da mladi majmun potpuno ovlada ovom veštinom.

Većina velikih majmuna živi u zajednicama. Zajednice šimpanzi mogu da imaju i do 150 jedinki. To podrazumeva razvijanje složenih odnosa.
Oni moraju da nauče koga treba pozdraviti, s kim se može igrati, kad treba raditi timski. Za sve to je potreban veći mozak i istovremena aktivnost više njegovih delova, ali najvažnija je majušna amigdala.
Smatra se da se ovaj deo mozga razvio upravo zbog sve složenijeg društvenog života. Isto je i s ljudima ‒ što je veća čovekova društvena mreža, veća je i amigdala. Ovaj deo mozga omogućava velikim majmunima da se povezuju i funkcionišu kao tim. A saradnja u zajednici šimpanzi je najvažnija tokom lova.

Saosećajnost umesto agresivnosti

Od predaka šimpanze sa južne obale reke Kongo nastali su današnji bonobo majmuni. Vođeni idejom „vodimo ljubav, a ne rat", agresivnost su zamenili zavođenjem kao načinom za rešavanje sukoba. Međutim, njihova povezanost je mnogo dublja. Istraživanja su pokazala da će sa strancima deliti čak i svoju hranu (umesto da se poput šimpanzi bore za nju).

A kako se to razvila ovakva saosećajnost u njihovoj zajednici?
Antropolozi Univerziteta Djuk ponovo su ponudili moguće rešenje ‒ bonobo majmuni su prošli proces „samodomestikacije" kao psi koji su se razvili od vukova.
Ljudi su izborom odgajali pasivnije pse, što znači da je agresivnost vukova postepeno nestajala i psi su postali mirniji. Prema ovoj teoriji, moguće je da se neke vrste tokom stotina hiljada godina i same pripitome.

Priredila Tanja Čanić Mlađenović