Božji kućni ljubimac

Upravo je razum (sposobnost razmišljanja) bio preduslov za prosvetiteljstvo, Francusku i ostale revolucije, prosperitet čovečanstva u svakom smislu. Stoga je nužno razobličiti i dekonstruisati tezu da je ova privilegija uspostavila hijerarhiju koja je dala legitimitet različitim oblicima diskriminacije, tlačenja i nasilja.

Hrabro se oslanjajući na biološka, neurološka i etološka istraživanja, apologete jednakosti ljudskih i neljudskih bića pozivaju se na činjenicu da delimo 98% genetičkog zapisa sa šimpanzama, a tendenciozno su prenebregnuli onu važniju ‒ da su baš ta preostala dva procenta (ili 20% u odnosu na miša) odlučujuća, jer se odnose na mutacije genoma koji utiču na izražavanje svih ostalih.

Osim toga, genom definiše strukturnu organizaciju i urođenu funkciju mozga ‒ kako ograničenja tako i njegove potencijale ‒ a primarno iskustvo nakon iskušavanja i jednog i drugog (i ograničenja i potencijala) oblikuje ono što mozak usvaja.

Po Burginjonu i Kuperniku, „čovekova posebnost leži u sposobnosti da razvija ideju o domenu koji nije njegov, već leži u simbolizaciji i apstrakciji".

Ljudski mozak je jedini (u životinjskom svetu, zasada) koji je uspeo da pomiri repetitivnost i promenu. Repetitivnost genetičkih i epigenetičkih uputstava pomaže čoveku da opstane i napreduje, dočim se slobodnom kognitivnom sposobnošću pozicionirao na lidersko mesto sopstvene evolucije, prosperiteta (sa)znanja i mogućnosti.

S druge strane, „životinje (u nekom svom smislu, i u različitoj meri) raspolažu svešću, razumom, moralom, kulturom" (Žan Batist Žonžen Vilmer), te tako, uz hobotnice, delfine i bonobo majmune čujemo odrednice ‒ duhovitost, sposobnost, veština.

Ali je sposobnost da osećaju ‒ pa samim tim i misle, tj. subjektivno mentalno doživljaju ‒ možda jedina zaista bitna zajednička sposobnost živih bića.

„Svesno biće je pojedinac koji ima svoju životnu priču i preferencije, a ne samo interes vezan za prežitak i norme sebe i svoje vrste; ono živi svoj život u prvom licu", poentira Korin Pelušon.

No, da li bi to zbilja bio argument da kanadski multikulturolog Vil Kimlika klikne: „Došlo je vreme da se ljudima uskrati privilegija ljudskih prava!"? Osim primetne kontradikcije iskaza, diskutabilna je i razrada: „Ako politički liberalizam podrazumeva kompleksnu kombinaciju univerzalnih ljudskih prava i zasebnih (ograničenih i različitih) prava političke i kulturne pripadnosti, neophodno je i životinjama pružiti politička prava u onoj meri u kojoj one stvaraju zajednice".

Pitamo se... ko li bi najviše profitirao od ovakvog čovekovog političko-pravnog zastupanja životinja (obrnuto je teško zamisliti, zasad).