Božji kućni ljubimac

U poslednje vreme, „borkinje” i borci za prava životinja često „razvlače” Renea Dekarta, optužujući ga za antropocentrizam, odnosno elitističko shvatanje čoveka. Pripisuju mu, naime, da je onemogućio jednakost sa onima koje bismo mogli doživljavati kao bliže prirodi, divljini, nepoznatom ‒ ženama, robovima, decom, manjinama i… životinjama ‒ te da ih je (životinje, ne njihove zastupnike) prikazivao kao automate bez svesti.

Ali, istina je zapravo da je filozof (za razliku od nekih svojih učenika) bio mnogo oprezniji ‒ bavio se prvenstveno razlikama između homosapijensa i carstva Animalia. Ako je misao osnova ljudske superiornosti (sposobnost koja je za Dekarta dokaz postojanja besmrtne duše), neverovatno bi bilo da, recimo „nemisleći" sunđeri ili ostrige mogu biti kandidati za večna lovišta. Što propoveda i hrišćanstvo: Božja omiljena kreacija je čovek. Kućni ljubimac, takoreći.
Upravo je razum (sposobnost razmišljanja) bio preduslov za prosvetiteljstvo, Francusku i ostale revolucije, prosperitet čovečanstva u svakom smislu. Stoga je nužno razobličiti i dekonstruisati tezu da je ova privilegija uspostavila hijerarhiju koja je dala legitimitet različitim oblicima diskriminacije, tlačenja i nasilja.

Hrabro se oslanjajući na biološka, neurološka i etološka istraživanja, apologete jednakosti ljudskih i neljudskih bića pozivaju se na činjenicu da delimo 98% genetičkog zapisa sa šimpanzama, a tendenciozno su prenebregnuli onu važniju ‒ da su baš ta preostala dva procenta (ili 20% u odnosu na miša) odlučujuća, jer se odnose na mutacije genoma koji utiču na izražavanje svih ostalih.

Osim toga, genom definiše strukturnu organizaciju i urođenu funkciju mozga ‒ kako ograničenja tako i njegove potencijale ‒ a primarno iskustvo nakon iskušavanja i jednog i drugog (i ograničenja i potencijala) oblikuje ono što mozak usvaja.

Po Burginjonu i Kuperniku, „čovekova posebnost leži u sposobnosti da razvija ideju o domenu koji nije njegov, već leži u simbolizaciji i apstrakciji".

Ljudski mozak je jedini (u životinjskom svetu, zasada) koji je uspeo da pomiri repetitivnost i promenu. Repetitivnost genetičkih i epigenetičkih uputstava pomaže čoveku da opstane i napreduje, dočim se slobodnom kognitivnom sposobnošću pozicionirao na lidersko mesto sopstvene evolucije, prosperiteta (sa)znanja i mogućnosti.

S druge strane, „životinje (u nekom svom smislu, i u različitoj meri) raspolažu svešću, razumom, moralom, kulturom" (Žan Batist Žonžen Vilmer), te tako, uz hobotnice, delfine i bonobo majmune čujemo odrednice ‒ duhovitost, sposobnost, veština.

Ali je sposobnost da osećaju ‒ pa samim tim i misle, tj. subjektivno mentalno doživljaju ‒ možda jedina zaista bitna zajednička sposobnost živih bića.

„Svesno biće je pojedinac koji ima svoju životnu priču i preferencije, a ne samo interes vezan za prežitak i norme sebe i svoje vrste; ono živi svoj život u prvom licu", poentira Korin Pelušon.

No, da li bi to zbilja bio argument da kanadski multikulturolog Vil Kimlika klikne: „Došlo je vreme da se ljudima uskrati privilegija ljudskih prava!"? Osim primetne kontradikcije iskaza, diskutabilna je i razrada: „Ako politički liberalizam podrazumeva kompleksnu kombinaciju univerzalnih ljudskih prava i zasebnih (ograničenih i različitih) prava političke i kulturne pripadnosti, neophodno je i životinjama pružiti politička prava u onoj meri u kojoj one stvaraju zajednice".

Pitamo se... ko li bi najviše profitirao od ovakvog čovekovog političko-pravnog zastupanja životinja (obrnuto je teško zamisliti, zasad).

 

 

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 09. nov 2018, 16:23) - ☺ [neregistrovani]

re: Kućni ljubimac


Ja sam jedino svojoj suprugi kućni ljubimac!