Tradicija, promena, stil

Ne može se napraviti nikakva razlika između „apsolutne" i „primenjene" umetnosti, i ta je razlika jedna od najfundamentalnijih zabluda estetike zapadne civilizacije. Jer, jasno je: sve što je lepo, mora da bude i primenjeno; sve što ima nekakvu primenu, mora da bude lepo. Napose, lepo i dekorativno zapravo su sinonimi, a ono što tu ne spada može se nazvati samo jednim imenom: realizam. I odmah pada u oči da je zapadna kultura u celini i u suštini prevashodno realistička kultura, a da svaki njen ton na Istoku zvuči disonantno i grubo.

Realizam je na Istoku svakodnevna nužda, nedostojna pažnje prefinjenog duha koji traži stil a ne vulgarnu asocijaciju, lepotu po neposrednom utisku a ne po zadnjoj njenoj misli, po naturalističkoj prisnosti za koju nas vezuje. Zacelo bi i sam Mikelanđelo u (primerice) Japanu izazvao samo zaprepašćenje zbog ogromnog truda uloženog u jednu besmislicu. Čak i vo vremja ono.

Umetnost je jedna od osnova vaspitanja svakog Japanca, premda su je oni baštinili od Kine (preko Koreje). No preneli je oni odnekuda ili je sami stvarali, umeli su da svoju staru kulturu konzerviraju i odbrane kao niko drugi, i tim pre fascinira odlučnost da amortizuju grč koji ih cepa između neobuzdane strasti da budu na čelu moderne civilizacije, i duboke sentimentalnosti prema tradicionalnim oblicima života. Nije reč o nekakvom muzejskom instinktu, već o nežnoj privrženosti živoj arheologiji, negovanoj u cilju da služi, i da joj se služi ‒ da se s njom živi.

U tom nesračunatom nagonu dolazi se katkad i do paradoksalnih situacija, do apsurda izazvanog reinkarnacijom starine preko granica emocionalne memorije. Tako da bi Japanac teško objasnio i jednom Korejcu, a kamoli Evropljaninu, kako se oseća i doživljava „nō" teatar. Zapravo, nije bitno šta se čuva i zašto se čuva ‒ glavno je da bude još uvek tu. Umetnost je sačuvana, premda se smisao izgubio.

Na drugoj strani sveta, Francuzi imaju izreku: „Što se stvari više menjaju, sve više ostaju iste". Francuzi samo povremeno imaju pravo, ali se čini da je upravo kucnuo taj njihov čas. Ako je tako, onda je kritički momenat savremene umetnosti blizu, pa svi potezi te umetnosti (ma koliko se međusobno razlikovali) predstavljaju nekakav simptom takvog stanja.

Kada jedan postulat ostane neobično dugo na snazi i pored bezbrojnih deklarativnih promena koje su mu sledile, onda to znači da se umetnost vrti u spirali ‒ bezmalo u mestu ‒ da bi što efikasnije odložila dolazak na cilj odakle više nema perspektive. Isto je i kad umetnost čini dva koraka napred, pa jedan nazad.

S onu stranu Lamanša, obdareni smislom za praktično, opterećeni hereditarnim podozrenjem prema Francuzima a imajući, u istom redu stvari, izoštrenu sposobnost posmatranja, Englezi su došli do zaključka da su predmeti trajne vrednosti obično lišeni estetskih motiva. Drugim rečima, da ono što je solidno ne može biti lepo, i vice versa. Kako je lepota samo ljuska frivolnosti, jedna privlačna princeza (ali isključivo pretendentkinja na presto, a ne prinčeva supruga!) sugerisala bi, recimo, nestabilnost Imperije.

Opredeljeni za trajno, a pritisnuti nuždom, Englezi najzad počinju da prave efemerne stvari kojima daju ružne oblike, uobražavajući da im na taj način osiguravaju solidnost. Od ručka, preko automobila, do predsednika vlade.

Suviše velika posvećenost principima plaća se njihovom izdajom. U svakom smislu.