Kako zmije osvajaju kopno, nebo i vodena prostranstva

Zmija za zaštitu ovih osetljivih organa ima i do 400 pari rebara. Čak 24 mišića su uključena u kretanje svakog para. Upravo to daje zmiji poznatu snagu i savitljivost. To joj je preko potrebno i da bi prevazišla problem trenja. Da bi elegantno i lako prelazila preko neravnog tla, zmija je preokrenula trenje u svoju korist.

Stilovi kretanja

Siktavica može biti teška čak šest kilograma. To je veliki teret koji treba vući afričkim prostranstvima. Kontrahovanjem mišića između rebara i kože može da se kreće skoro pravom linijom. U tome ima i pomoć. To su specifične pločice. Pločice na stomaku siktavice su velike i duguljaste. Kad su opružene, tako su glatke da trenja skoro ni nema. Ali kad se stomak zgrči, donje ivice pločica iskoče i obezbeđuju hvat. Ovo precizno ʼpuzećeʼ kretanje naziva se pravolinijskim i karakteristično je za velike i teške zmije kao što su ljutice siktavice, boe i pitoni.

Ostale zmije su brže i kreću se na sasvim drugačiji način. Mamba je možda najbrža zmija na svetu. Misli se da crna mamba može da pređe razdaljinu od pet metara u sekundi.
To uspeva jedinstvenim načinom kretanja koji koristi prepreke na putu.

Jedna od najveštijih u svetu zmija svakako je porebarka. Umesto da povlači telo i kreće se od jedne do druge tačke, porebarka istovremeno na tlo spušta samo dva dela tela. Ostatak je izdignut od peska. Smenjivanje dvaju tačaka kontakta omogućava im da se kreću napred.
Oštri uglovi koje pritom stvaraju mogući su zato što imaju manje pršljenova od svih ostalih ‒ u stvari, upola manje od mambe.

Veština „letenja"

Kao i na zemlji, zmije koriste vijuganje i posebne pločice da bi savladale stabla drveća. Neke zmije čak mogu da prilagode i ugao pojedinih pločica kako bi prilagodile hvat i efikasno prkosile gravitaciji. Ali kad se nađu u krošnji drveta, javlja se problem prelaska s jedne grane na drugu. Njihovo telo opet ima savršeno rešenje. Madagaskarska listonosa zmija podražava lijanu dok se šunja među prašumskim lišćem. Zmije koje žive na drveću izdužuju telo za trećinu da bi premostile prazne prostore u krošnji.

Takav položaj mogu da zadrže zahvaljujući pršljenovima koji se preklapaju i tako ojačavaju kičmu. Međutim, postoje i razdaljine koje se mogu premostiti. Prelaženje s jednog drveta na drugo zahteva nešto posebno. Zahvaljujući tome, zmije su se vinule u nebo. Pošto nemaju krila kojima bi kontrolisale sletanje, leteće zmije celom telu daju aerodinamični oblik. Razdvajanjem rebara, one ga spljošte udvostručujući mu širinu. Ta jednostavna promena stvara aerodinamičke sile koje se mogu porediti sa krilom. Stvoreni potisak i karakteristično bočno kretanje zmija omogućava im da prelete i do trideset metara.

Vrhunski plivači

Pošto su osvojile kopno i nebo, preostalo je da zagospodare još samo jednim kraljevstvom. Sve zmije u određenoj meri mogu da plivaju ali jedna grupa je prilagodila svoje već aerodinamično telo kako bi postala vrhunski plivač. Većina morskih zmija ceo život provede u okeanu. Mogu da plivaju do dubine veće od devedeset metara.

Da bi mogle da se kreću u moru, promenile su oblik tela. Za razliku od onih letećih, njihova tela su spljoštena u suprotnoj ravni ‒ suzile su se vertikalno kako bi postale poput visokog, tankog sečiva.

Zahvaljujući ovoj prilagođenosti, uz rep kao veslo, povećana im je površina i omogućeno kretanje u vodenom prostranstvu pri čemu, dok plivaju, stvaraju veći potisak.
Morske zmije su razvile i unutrašnju fiziologiju koja im omogućava da se efikasnije kreću kroz vodu. Mogu da dopune zalihe vazduha upijajući 25 procenata potrebnog kiseonika kroz kožu. To znači da pod vodom mogu ostati i po dva sata.

Sposobni lovci

One love raznovrstan plen. Pitonov je najveći. Piton koristi sirovu snagu kako bi savladao životinje često mnogo veće od sebe. Dok jako steže žrtvu, on čak prekida dotok krvi i u svoja tkiva. Međutim, mišići pitona mogu nakratko da prežive bez kiseonika. Da bi sačuvali energiju, oni stežu žrtvu samo onoliko koliko je potrebno. Kad god ona udahne, piton poveća pritisak. Tek kad više ne oseti otkucaje njenog srca, piton prestaje da steže.

Sledeći izazov predstavlja gutanje i potom varenje velikog plena. Pošto su spojene elastičnim ligamentom, polovine donje vilice zmije pomeraju se nezavisno i šire se obavijajući plen. Zmija onda, pomoću moćnih i usklađenih kontrakcija mišića, guta ceo plen. Koža oko usta može zbog žrtve da se rastegne za čak dvadeset procenata. Ali unutrašnja promena je čak i veća. Da bi se omogućilo varenje, organi pitona moraju izuzetno da se uvećaju. Srce, jetra i creva porastu za čak 150 procenata kako bi obavili zadatak.

Ali šta je sa manjim primercima zmija? Ove zmije su za lov razvile verovatno najsmrtonosnije oružje u životinjskom carstvu ‒ a to je otrov. Veoma izmenjena lepljiva pljuvačka sadrži koktel moćnih toksina i enzima. On se u telo žrtve unosi u deliću sekunde kroz otrovne zube zmije. Ti izmenjeni zubi mogu imati različite oblike. Najnovijem istraživanjem njihove građe otkriveno je da većina otrovnih zuba zapravo i nije šuplja. Veoma židak otrov se nalazi u brazdi u prednjem delu zuba sve dok zmija ne napadne. Onda ga iz brazde unese u tkivo plena kao što papir upije tečnost.

Ipak, otrov se najdelotvornije unosi putem šupljih i oštrih zuba. Azijska jamičarka ima baš takvo oružje. Neštedimice ga koristi u Kini, tokom sezone migracije ptica. Za napad je potreban samo deseti deo sekunde. Zubi otrovnice čak mogu i da se okreću kako bi zaobišli prepreke poput kosti, i obezbedili da se otrov unese duboko u tkivo. Nije reč samo o jednom jedinjenju, već o smrtonosnoj mešavini. Otrov te ljutice sadrži hemotoksine, koji napadaju krvne sudove izazivajući veliko unutrašnje krvarenje. Sadrži i citotoksine, koji razaraju ćelijske zidove, i neurotoksine, koji parališu nervni sistem. Misli se da otrov nekih zmija sadrži i enzime koji potpomažu proces varenja.

Priredila Tanja Čanić Mlađenović