Ima li vozača u automobilu?

Ili, da se isti (op)setio matematičke lekcije po kojoj se pojedinačni, „osnovni slučaj" dokazuje (primerice, da je automobil prevozno sredstvo u kome ‒ zasad ‒ sedi određen broj putnika), a da se pravilom indukcije utvrđuje da svaki „proizvoljni slučaj" implicira sledeći slučaj (u ovom slučaju, progresivno smanjenje broja putnika u protoku vremena).

Svaki logičko-matematički postupak je, međutim, ograničen nekim praktičnim iskustvima i zakonima ljudske prirode koji nam ne dozvoljavaju da mehaničko izvođenje zaključaka dovedemo do krajnje konsekvence. Naime, mi ćemo prihvatiti hipotezu prema kojoj će dvojica programera instalirati deset potrebnih računarskih sistema za jedan sat, ukoliko bi jednom od njih za tu radnju bilo potrebno dva, prosto zato što su podelili posao. No ne bismo nikakvim deduktivno-induktivnim metodama došli do zaključka da bi šezdesetorica programera instalirali tih deset sistema za 12 minuta. Pitajte administratore po svojim firmama.

Ako bismo još dublje zaronili ‒ da li bi sliku jednog umetnika, koju je dovršio za mesec dana, 30 njegovih kolega finiširalo za jedan dan?

Bez obzira na neke presedane u kolektivnom umetničkom radu poznate iz prakse slikarskih radionica u doba renesanse i baroka, pitanje izgleda neumesno. Neko bi zapitao zbog čega, budući da je, na kraju krajeva, umetnički posao sličan svakom drugom manuelnom (umetnik radi rukama, pomoću pera, četkice, dleta, gudala ili nekih drugih alata). Pretpostavka je, dakle, apsurdna samo zbog toga što mi znamo i podrazumevamo da je umetničko stvaranje strogo individualno, strogo neponovljivo i strogo neprenosivo na neku drugu ličnost.

Umetnik ne može deliti svoj rad (i delo, kao učinak) ni sa kim, sem eventualno sa poreskom službom. I zato će on, uprkos svim naporima stvaralaštva, ostati do kraja vedar i spokojan. Jer, ako mu jedan poreznik naplati sto hiljada, to ne znači da će njih hiljadu biti u stanju da ga „olakša" za sto miliona.

Kakogod, ideja o automobilu bez putnika zajedno sa drugim primerima pokazuje da nema beskrajne pravolinijske evolucije koja bi se poklapala sa bilo kakvim vidom biološkog iskustva. Automatska teorijska spekulacija dovodi svaku progresiju do nulte tačke. I premda život u svojoj celini uvek prevazilazi takvo mračno granično kamenje ništavila, mi ne moramo reći da je teorija pogrešna, već samo da zahteva celishodnije tumačenje. Tada će nulta tačka postati samo kritična tačka na kojoj jedna evolucija menja svoj pravac, odnosno na kojoj se začinje jedna nova pokretačka energija.

To jest, da će automobil, saglasno statistici, verovatno jednog lepog dana zbilja ostati prazan, ali samo zato što će čovek preći na neku drugu vrstu transporta.