(Ne)moć samoiskazivanja

Dobro ‒ mogli bismo oprezno i s respektom prošaptati ‒ muzika, a muzičar? Zar on zbilja ništa ne izražava? Bar svoj stav prema životu, društvu, umetnosti, poretku? Pa zar i sam Stravinski nije budno pratio sve aktuelne događaje, i u njih se usrdno uključivao, tokom gotovo pola veka?

Maurisio Raul Kagel, jevrejsko-argentinsko-nemački (ekstremno nastrojeni) kompozitor ‒ skandalmajstor (vidi: film Ludwig Van!) često je svoja predavanja započinjao sledećom anegdotom: Napunivši 65 godina života, drugi fagotista slavnog amsterdamskog orkestra Concertgebouw (Konserthebau) odlučio je da se penzioniše uprkos preklinjanjima svojih orkestarskih kolega. Posle male svečanosti priređene za oproštaj, naš (zgroženi? tužni? revoltirani?) fagotista uputio se ka svome domu, u bašti iskopao jamu i potom sahranio svoj dragoceni instrument.

Naravoučenije, po Maurisiju: čovek koji je celog života izvodio Baha, Mocarta, Betovena, Malera itd. zgadio se (rastužio? pobesneo?) nad dotičnom muzikom, pa je prema tome to nikakva, bezvredna muzika, čime se dokazuje da je klasična umetnost zapala u krizu.

Pod pretpostavkom da je gornja priča istinita, možemo li iz analogne (pouzdano izmišljene): zemljoradnik iz Amsterdama, zasićen 65-godišnjim rmbanjem, iskopao je rupu i ritualno sahranio svoju motiku ‒ dakle, izvući nametnuti zaključak da u svetu vlada neizlečiva kriza poljoprivredne delatnosti?

Ili možda, ipak, da je drskost još uvek veoma prostrano polje ljudske delatnosti kome ne preti kriza, bar ne u dogledno vreme, čini se.

Ali, vrativši se na slučaj nemogućnosti samoiskazivanja koje svirepo gnječe sve one umetnike što, poput Helen Keler, nemaju ispravne instrumente za dešaržiranje, možemo zaključiti da ta blokada predstavlja strahovit teret. Savršeno prosto i tačno, oni ne uspevaju da savladaju specifičnu umetničku tehniku.

A njihov nemoću izazvan bes, nažalost, neretko postaje društvena opasnost.