Aleksandar Petrović ‒ igra književnih žanrova

Pisac Aleksandar Petrović, kako sam kaže, voli da putuje po književnosti i svetu. Iz tih iskustava crpe materijal za svoje romane koji, iako se tematski razlikuju, pokušavaju da odgovore na neka od suštinskih pitanja ‒ ko smo, šta smo, zašto volimo, kuda idemo i kakav je život posle života.

Aleksandar Petrović, po vokaciji oralni hirurg, a po životnom opredeljenju pisac, u svet knjige je zakoračio 2010, kada je objavljen njegov prvi roman „Kolaž za dvoje". Godine 2015, izašao je i drugi roman ‒ „Beogradska knjiga mrtvih". Dobitnik je prve nagrade za dramsku minijaturu na konkursu Radio Beograda 2017/18. godine i predavač u školi kreativnog pisanja.
Za Internet portal RTS-a Aleksandar Petrović otkriva poreklo inspiracije i opisuje specifičan proces nastajanja svojih romana.

 

Da li se može reći da beležite zbivanja, bilo da su ona neki trenutak istorije, bilo savremena realnost, kroz prizmu mešavine žanrova? Jednom ste rekli: „U suštini, volim da se igram žanrovima i prilagođavam ih onome što želim da kažem".

‒ Savremena književnost koju volim da čitam poigrava se žanrovima, čak ih meša u okviru jedne knjige, što doprinosi zanimljivosti priče u koju pisac pokušava da nas uvuče. Ono što volim da čitam volim i da pišem. Dok pišete mora vam biti zanimljivo, da vas zaplet i junaci stalno iznenađuju čak i kada im zacrtate koordinate duž kojih smeju da se kreću. Baš u tom neslaganju se i krije zabava. Pratim zbivanja, ne dnevnopolitička, ona su previše banalna da bi bila dobar materijal za priču, nego društvene pojave koje se dešavaju kod nas i u svetu, kao i male ljudske sudbine. U kombinaciji opšteg i pojedinačnog pronalazim nadahnuće za pisanje.

Kako tumačite činjenicu da je, kako ste istakli, književnost vaša preokupacija od najranije mladosti, a da je postojao jedan latentni period kada niste pisali? Da li se to može protumačiti kao jedan dug period inkubacije u kome ste pomno čitali Kafku, Tomasa Mana, Dubravku Ugrešić, Isidoru Sekulić?
‒ Oduvek mi je bilo beskrajno zanimljivo da provodim vreme čitajući potpuno nesvestan okruženja i da proživljavam pustolovine glavnih junaka romana, bilo da putuju svetom, bilo da se bore da pobede sebe. Meni je taj svet podjednako stvaran kao i onaj u kom živimo. Uprkos tome, popustio sam pred praktičnošću i neko vreme se posvetio proučavanju medicinskih nauka, u kojima takođe ima mnogo čitanja, ali druge vrste. To jeste bio period svojevrsne inkubacije jer sam tada shvatio da mi nedostaje onaj drugi stvarni svet, i ne samo to, nego da bih voleo da se i sam oprobam u stvaranju jednog njegovog dela. Najbolja priprema za pisanje je kvalitetno čitanje, a to sam tada i radio, vrlo posvećeno, što je na kraju dovelo do toga da započnem pisanje prvog romana.

 

Spomenuli ste da je žanr važan element koji određuje formu, ali i dinamiku razvoja radnje dela. Koja su još sredstva deo vašeg specifičnog književnog izraza? Ponekad aludirate na humor kao na začin za idiom tih romana, i to ne običan humor nego „engleski". Šta pod tim podrazumevate?
‒ Sredstva izražavanja zavise od teme koja me okupira. U prvom romanu „Kolaž za dvoje" koji govori o kraju ljubavne priče, kako bih izbegao patetiku koja se vrlo lako uvuče u tu vrstu štiva, glavnog junaka sam proveo po beogradskim kafićima (svako poglavlje je novi kafić) u kojima on kroz susrete sa bliskim ljudima pokušava da preboli bivšu ljubav, ali ti susreti na kraju uvek ispadnu komični jer život i jeste takav, mešovit i kontradiktoran. U drugom romanu „Beogradska knjiga mrtvih" koji govori o sudbini beogradske mumije, struktura krimića mi je najbolje poslužila da kažem ono što sam hteo i da pustim Nesmina, egipatskog sveštenika čiji se posmrtni ostaci čuvaju u Beogradu, da progovori i prikaže nam svoj ugao gledanja na situaciju u kojoj se našao. U trećoj knjizi je kamerna atmosfera, dvoje ljudi se neočekivano nađe u zamku iz kog nema izlaza i prepušteni jedno drugom započinju razgovor, skoro da podseća na duodramu. Humora ima u svakom od njih u meri u kojoj na taj način mogu da skrenem pažnju sa tema koje zahtevaju promišljanje, a kojima obiluju sve tri knjige, jer mi je uvek cilj da čitalac želi da nastavi da čita dalje, da se dok čita zapita o onome što je napisano, ali i da ga radnja vuče, da nema praznog hoda. Humor je britanski u smislu načina tretiranja smešnih situacija, više intelekt, manje fiziologija.

Preokupacija svakog književnika u jednom trenutku postaje pitanje vremena. Kakvo je vaše poimanje tog fenomena? U kakvom formalnom okviru će biti kod vas prikazan? Hoće li to biti istorijski roman, filozofska poema, futuristička impresija?
‒ Protok vremena je tema koja u manjoj ili većoj meri provejava kroz sve moje romane. Svi smo putnici kroz vreme koje je uporno, tačno i nemilosrdno. Daje nam se na korišćenje, varljivo je podatno, a mi vrlo često ne znamo šta bismo s njim. Mislim da je smisao u traženju načina da ga kvalitetno iskoristimo i tako umanjimo strah pred onim što nam svima neminovno sleduje. U mojim knjigama ono protiče različitim brzinama u zavisnosti od toga kako ga percipiraju junaci. Knjiga koju trenutno pišem biće isključivo posvećena vremenu i zvaće se „Vremeplovi". Opet nova forma za istraživanje, zbirka priča koje imaju zajedničke spone, a to su vreme i varljivost uspomena.

Možda bi bilo korisno da kažete kako bi glasilo uputstvo za čitanje vaših romana. Ili je to stvar potpuno individualne recepcije?
‒ Svaki roman ima onoliko verzija koliko ima čitalaca. Od praktičnih saveta, za prvi roman mogu preporučiti obilazak kafića i čitanje istoimenog poglavlja u njima (neki od njih i dalje postoje). Za drugi bih preporučio da u okviru poseta koje organizuje Narodni muzej obiđu beogradsku mumiju u Rektoratu, a za treći, da posete Kalemegdan i zamisle kako bi izgledalo da tu provode vreme s nekim koga su tek upoznali, znajući da iz zamka nema izlaza. U svakom slučaju preporučujem čitanje knjiga jer je čitalačka radoznalost jedini pravi eliksir mladosti.

 

 

 

 

 

broj komentara 0 pošalji komentar