Inventarski broj intervencije

Iz teze da je globalna količina "stvarnosti" konstantna moglo bi se zaključiti da pojmovi "predstavljanje", bar podjednako kao i "interpretiranje", nemaju naročitog smisla.

Slikar, primerice, upotrebom prirodnih materija (kakve su anilinske boje) vrši samo neku vrstu metamorfoze stvarnosti (dodelivši tim bojama novu funkciju). Na taj način stvarnost menja formu, i ništa se drugo ne dešava.

S te tačke gledišta, problem odnosa forme i sadržaja postaje bespredmetan. Svet je, ovako posmatran, isključivo forma u konstantnoj promeni. Na ovom mestu se, ipak, postavlja pitanje da li je i akustički fond prirode konstantan? Mora li se i ovde obavezno od nečega oduzeti ne bi li se sačinilo nešto novo, još jedan broj u inventaru realnog sveta?

Izgleda logičan pozitivan odgovor, ukoliko je princip još važeći; mada je ovo teško dokazivo, s obzirom da je teško pristati na pretpostavku da je muzika samo deo sveopšte kosmičke kakofonije u stanju (strože kontrolisane) metamorfoze. Na prvu loptu, rešenje bi moglo da se pronađe u zakonu o konstantnoj količini koju je moguće čulno konstatovati, u datom trenutku. Jer je u tom slučaju jasno da je za registraciju bilo kog akustičkog utiska (galame, muzike, pa i tišine) nužna eliminacija ostalih mogućnih i postojećih utisaka.

Na drugom, višem nivou analize jasno je da se nikakav akustički efekt ne može proizvesti bez angažovanja nekog elementa materije (tj. jednog dela stvarnosti) pri čemu u tom momentu taj deo (bar za nas) ne može imati nikakvu drugu funkciju sem one akustičke koju konstatujemo ili analiziramo.

Stavljajući jedno telo - bilo da je to ljudski glas ili metalno zvono - u stanje vibracije, mi mu menjamo formu. Na taj način proizvodimo utisak, predstavu, i time omogućujemo interpretaciju.

I onda više nema kontradikcije.