Pevač, daj nešto smešno!

Dokazano se smeh jačeg intenziteta ne može porediti ni sa kakvim ostalim blagodatnim iskustvima (kakvo je, primerice, postizanje slave, bogatstva, seksualnog vrhunca, ili proces zadovoljenja blagoutrobija).

A sa još čvršćom sigurnošću je laboratorijski potvrđeno da se prag izdržljivosti bola nakon 15 minuta opuštenog, neusiljenog smeha podiže za deset odsto (jer povećano izlučeni endorfin amortizuje signale fizičkog bola i psihološkog stresa). Kako stoji stvar sa komičnošću u umetnosti? Da li umetnost može da nas nasmeje? Nema nikakve sumnje da se kategorija komičnog skoro u svim mogućnim slučajevima naslanjala na osećanje superiornosti. Šarl Lalo, recimo, zaključuje: „Smešno je osećanje lične superiornosti pri pogledu na antipatičnu disharmoničnost".

Muzika ne zna za kategoriju komičnog jedinstva (kakvo imamo u komediji predstavljenoj na pozornici, ili filmskom platnu) stoga što se ne služi opisivanjem. Ona je ‒ kao što se može pretpostaviti ‒ smešna jedino onda kad je izrazito rđava, te nas ispunjava osećanjem nadmoći. U istoriji muzike su se, kao najprikladniji modeli za demonstriranje komičnog ispostavili (logično, budući teatru i filmu najsrodniji) opera, opereta i vodvilj.

„Danas opera često izgleda smešna kad pokušava da bude ozbiljna"

Tako su italijanski kompozitori operama buffa, a francuski operama comique imali (čini se) najviše potrebe da nasmeju sebe, velmože i plebs, budući da u ostalim zemljama Stare dame nije „zapaćen" sličan žanr. Eklatantan je slučaj Mocartove „Figarove ženidbe", gde libretista (Italijan!) Lorenco da Ponte, posluživši se sižeom pozorišne komedije (Francuza!) Bomaršea, u ambijentu (španske!) Sevilje ismeva aristokratiju. Naravno, svih naroda i narodnosti.

U 19. veku je Johan Štraus Mlađi bečku operetu doveo do klimaksa „Slepim mišem" i „Baronom - ciganinom", što je motivisalo i kompozitora Davorina Jenka da se posveti muzici za više od 80 pozorišnih komada, kao i ostvarenju prve srpske operete „Vračara" (ili „Baba Hrka"). I Mihovil Logar je jednu svoju operu obojio vedrim tonovima ‒ „Pokondirenu tikvu" po Sterijinim motivima. Iz ovih, u savremeno doba se razvila forma mjuzikla, teatarskog i ekranizovanog. Međutim, on ne implicira obavezno na komičan sadržaj (setimo se samo „Plesa u tami" tandema Trir‒Bjork!).

Danas opera često izgleda smešna kad pokušava da bude ozbiljna; stoga je bolje odmah je sačiniti smešnom, ne bi li ostala to što zaista i jeste, te se nameće zaključak da je u naše doba komična opera (mjuzikl, kabare) prihvatljivija od svake druge. I još širi zaključak, da se pokušaji uvođenja elemenata komičnog u muziku svode na pokušaje dokazivanja izrazite superiornosti, što znači, na nekolicinu velikih majstora. Pre svega, Ludviga van Betovena, Hektora Berlioza i Riharda Vagnera. Ali se pravi, kompletan komični teatar muzike (takoreći cirkus) zapravo osniva tek u 20. veku, sa bezbrojnim rđavim kompozitorima koji pokušavaju da i nas (bar podjednako koliko sebe same) uvere u svoju superiornost.

Prosto za krepat` od smeha.