Baćuška Ivan Grozni

Da bi čovek i posle svoje smrti ostao učitelj mnogim sledećim generacijama, potrebno je da, kao što je to učinio Nikolaj Rimski-Korsakov, napiše jedan kapitalni traktat kao što su „Osnovi orkestracije”. U ovoj dragocenoj knjizi on ilustruje svoje ideje isključivo primerima iz sopstvenih kompozicija. Između ostalih, citirana je tema „Bumbarov let” (za koju će samo uži krug stručne javnosti znati da je iz opere „Bajka o caru Saltanu”), zatim neke iz simfonijske poeme „Šeherezada”, dok su u malim odlomcima (od po nekoliko taktova) više puta navedene teme iz opere „Pskovitjanka” („Ivan Grozni”).

Time je ovaj (akademski neuk, ali potonji profesor Sanktpeterburškog konzervatorijuma) kompozitor iz „Velike petorke" postigao da hiljadama mladih kompozitora iz celog sveta njegova dela budu zapečaćena u pamćenju, bez obzira na to što ih većina nije čula, niti će ih ikada čuti integralno.
Na primeru „Pskovitjanke" možemo zaroniti u dubine psihe Korsakovljevog velikog naroda. Već su ovaj fonetski rogobatan naslov zapadnoevropljani preinačili u jedan mnogo efektniji i privlačniji. No ovo nije drama o Ivanu Vasiljeviču. Nije čak ni drama o devojci iz Pskova, iz pobunjenog grada koji je u 16. veku car samodržac morao da umiruje ognjem i mačem.

Nekim volšebnim putem, siže je skliznuo u okvire klasične ruske skaske gde se ljudi i predmeti, uprkos svojoj prisutnosti, uprkos očiglednosti događaja, neminovno pretvaraju u ilustracije istorijske čitanke ispričane u trećem licu, sa ciljem da isprepada decu, a da stariji izvuku pouku: u ovozemaljskom se svetu ljudskim naporom sudbina izmeniti ne može.

Ova sasvim osobena odlika slovenske duše izbija iz svih velikih dela ruske umetnosti, verovatno po automatizmu. Njena sposobnost da realne događaje pretvori u bajku, ličnosti u simbole, stvari u instrumente fatuma (primerice, u poređenju sa francuskim sarkastičnim komentarom zakona kauzalnosti, ili nemačkim opredmećenjem metafizičkih ideja) ‒ može predstavljati samo instinktivan gest odbacivanja stvarnosti radi njenog trenutnog preobličavanja u mitološku formu.

I mi čak i danas prisustvujemo jednoj nagonskoj odbrani ruskog naroda od nekih uprošćenih stereotipa: preko groba modernog Ivana počinju da padaju tomovi izveštaja, analiza, izjava, tumačenja, uspomena, memoara ‒ sve dok se ne zatrpaju i poslednje konture mogućne istine, i ne zatru tragovi realnih događaja. Time bi se dostiglo olakšavajuće, idealno stanje duha koje istoriju može tretirati kao legendu. Ili, kao mit.

Libreto „Pskovitjanke" je pun iskrenih i dubokih ljudskih osećanja, kao i marionetskih postupaka kojima glavne ličnosti održavaju međusobnu vezu. Ali pri tom ne treba nikako izgubiti iz vida ulogu muzike začete u inspiraciji autora „Sadka", „Snjeguročke", „Španskog kapriča" ili (obratimo pažnju!) „Fantazije na srpske teme".

Postoji jedan, ne sasvim teorijski razjašnjen ali direktan put kojim upotreba narodnog melosa nagoni slušaoca da svoje konkretne utiske prerađuje u fantazmagorične slike. Osim toga, Rimski-Korsakov vodi svoju operu pretežno unutar granica jedne lirske atmosfere, sprovodeći gramatiku literarne naracije u pomenutom trećem licu.

Originalno i smelo, ali sasvim prirodno je Ivana muzički predstavio u svetlosti jedne duboko humane, osećajne, pa čak i sentimentalne prirode. Ne kao nemilosrdnog, „groznog" imperatora, već kao baćušku, brižnog začetnika jedne ogromne i dugovečne biološke vrste.

Uprkos stereotipu po kojem bi svakog posetioca sa operske scene obavezno saleteli noževi, krv, vešala i smrt. Zbilja, zašto je to uvek tako, od Monteverdija do (negde) Menotija?

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 06. sep 2018, 13:04)
anonymous [neregistrovani]

RIMSKI KORSAKOV

MOGLO BI BITI VISE TEKSTOVA IZ RUSKE KULTURE I UMETNOSTI..OVAJ JE PUN POGODAK!


IZUZETAN TEKST..MOGLO BI IH BITI VISE IZ RUSKE KULTURE I UMETNOSTI.....HVALA



(sreda, 05. sep 2018, 00:30)
anonymous [neregistrovani]

T

Zanimljiv i lep tekst!