Kako se pravilno opaža svet

No na prvom mestu je shvatio da je Amerika zemlja doseljenika, zemlja koja je, kako kaže dobri novinar, izvan svega svesna da zakoni gostoprimstva i normalnog, svakodnevnog života neopozivo nameću obavezu da se svakom pruži mogućnost adaptacije u odnosu na tako raznovrsne običaje i potrebe drugih građana, ljudi različitog mentaliteta i različitih navika.

Zatim uvodničar razvija osnovnu tezu: zemlje koje angažuju veliki broj stranih radnika, a ne čine ništa da im olakšaju (privremenu?) emigraciju, ne izlaze im u susret razumevanjem, otuđuju ih, odbijaju i (konačno) gube kao prijatelje.

Na drugom kraju sveta, u jednoj od skandinavskih zemalja koja je visoko pozicionirana na rang-listi najsrećnijih (a gde su se, paradoksalno, osim BDP-a, očekivanog trajanja života u punom zdravlju i odsustva korupcije bodovali i stepen velikodušnosti, društvene podrške i slobode) socijalni radnici u jednom vrtiću primetili su da dvoje dece nedavno pridošle iz Etiopije jedu prstima. Oformili su komisiju koja je roditeljima banula na adresu privremenog boravka. Utvrdivši dodatno da svi spavaju zajedno, momentalno su im oduzeli decu.

Deklarativno busanje u grudi integracijama i inkluzijama lako sklizne u segregaciju.

Poslednji primer je iz našeg okruženja, gde je stariji engleski bračni par, dobivši u etno-restoranu naručenu, regularno serviranu tursku kafu, tražio objašnjenje od konobara u kom momentu se konzumira ratluk, šta se nalazi u maloj čaši, da li vodu iz nje treba sipati u kafu itd.

Zajedničko za ove dve situacije (za razliku od prve) samo se od sebe nameće: nedostatak uputstva za upotrebu.

Postavlja se dalja dilema: treba li za sve životne aktivnosti ‒ bilo one svakodnevne, bilo čak i uzvišene, duhovne ‒ prilagati uputstva za upotrebu? Da li bi ona mogla da se primene na, recimo, slušanje muzike, gledanje slike ili filma, ili čitanje svekolikog štiva?

Ili se ova „dodatna oprema" ispostavila neophodnom u istorijskom stadijumu gde se spontanost percepcije sveta izvitoperila do neprepoznavanja, dodatno demoralisana konstantnim zastrašivanjem nepoštovanja (s namerom nejasno, višesmisleno postavljenih) „pravila igre"? Pritom, stepen tolerisanja različitosti i dozvoljavanje prostora i vremena da se ona prirodno usvoje ‒ praktično je sveden na statističku grešku.

Stoga nije začudno da (isprepadani) konzument „umetničkog" dela kakvo je primerice ʼsamopovređujući performansʼ u izmetu, ili testerisanje gudačkog instrumenta (ali doslovno), mudro klima glavom i čeka da citira nekog od (samo)proglašenih eksperata, ne usuđujući se ni za živu glavu da krikne: „Car je go!"

Ali bi ipak bilo dobro da 'raskomotimo' i sebe, i bližnje, i daljnje, od obaveze da se prema bilo čemu odnosimo „ispravno". Zašto misiz Džonson ne bismo dozvolili da zalije tu kafu? Sledeći put neće, ako joj se ne svidi. Ili, tamnoputim roditeljima da uspavljuju decu u zajedničkoj postelji, ako tako rade vekovima unazad. Možda bi uvodničar Figaroa bio u opasnosti da „prebiberi" svoj hot-dog (u slučaju da se prvi put sreće s ovim začinom), ali mu to svakako nikada više neće pasti na pamet. Ili hoće.

Ovaj svet je dovoljno prostran i „za popa, i za popadiju, i za popovu kćerku". Bar bi takav trebalo da bude.