Život posle smrti

Težnja da se pokojniku sačuva večiti život izrazila se, u prvom redu, u sahranjivanju tela. Još u najstarija vremena, tela su zavijana u kožu ili tkaninu i sahranjivana u male rupe u pustinji; bila su uglavnom okrenuta na bok, što je trebalo da predstavlja položaj čoveka koji spava. S vremenom, Egipćani su usavršavali metod očuvanja tela, a taj proces, koji uključuje balsamovanje i umotavanje tela u lanene kaiševe, danas nazivamo mumifikacija.

Zbog čega su stari Egipćani mumificirali svoje mrtve?

Egipćani su verovali da postoji šest aspekata koji čine ljudsko postojanje. To su: telo, senka, ime, Ka (duh), Ba (ličnost) i Akh (besmrtnost). Svaki od ovih elemenata igra važnu ulogu u svakoj ličnosti i neophodan je za ponovno rođenje u životu nakon smrti.

Svi ti elementi, izuzimajući besmrtnost, prisutni su na rođenju, a senka, koja je uvek prisutna, predstavljena je kao mala ljudska figura obojena u crno.

Ime koje se daje na rođenju živi sve dok se izgovara. Kartuš (magični konopac) koristio se za obavijanje tela umrlog ‒ čime se njegovo ime štitilo za večnost.

Ka je čovekov dvojnik, stvoren u isto vreme kada i telo. To je ono što mi danas zovemo duhom ili dušom, a izvajao ga je ovnoglavi bog Knum. Ka postoji u stvarnom svetu i obitava u grobnici. Ima iste potrebe kao čovek za života, pa mu Egipćani ostavljaju hranu, piće i predmete za upotrebu.
Ba predstavlja ličnost i jedinstvena je kao i telo. Ulazi u telo s prvim udahom i napušta ga umiranjem. Kreće se slobodno između podzemnog i stvarnog sveta.

Akh je aspekt ličnosti koji se pridružuje bogovima podzemnog sveta pošto je besmrtan i nepromenljiv. Stvoren je prilikom posmrtnih obreda i molitvi koje imaju za cilj da donesu besmrtnost. Postizanjem toga, umrlom se omogućava da ne umre i drugi put, jer bi ta smrt značila definitivni kraj postojanja.

Kako su mumije pravljene?

Mumifikacija je operacija i religiozni obred koji je trajao oko sedamdeset dana. Tom obredu je predsedavao sveštenik ‒ sa maskom šakala predstavljao je Anubisa, boga balsamovanja.
Egipatske mumije pažljivo su se pravile: telo je isušivano natronom, prirodnom supstancom koja se u izobilju nalazila pored Nila. Natron čine četiri vrste soli: natrijum-karbonat, natrijum-bikarbonat, natrijum-hlorid i natrijum-sulfat.

Stari Egipćani su s vremenom usavršavali tehniku balsamovanja tela. Prvo se mozak vadio kroz nos pomoću kuke. Kasnije su ga vadili kroz očnu šupljinu, a poslednjim mumijama napravljenim u Egiptu, mozak se izvlačio kroz malu rupu na zadnjoj strani lobanje.

Unutrašnji organi su se zatim vadili zasecanjem leve strane tela, onda su ih balsamovali i stavljali u ćup. U unutrašnjost tela stavljali su se mirišljavi začini i natron, a srce se u početku ostavljalo, jer se mislilo da će Anubis tako lakše proceniti da li je osoba živela časnim životom. Kasnije se vadilo i srce; zamenjivali su ga kamenom skarabejom, simbolom obnovljenog života.

Po vađenju svih organa, telo pokojnika se prekrivalo natronom i stavljalo na iskošeni sto da bi svaka tečnost mogla da iscuri; potom se sušilo oko četrdeset dana. Posle toga, mumija se čistila uljima i četkama, ali vrlo pažljivo, jer u tom procesu ni kap vode nije smela da uđe u telo. Da bi se očuvala nežna i meka koža, telo se premazivalo biljnom smolom, kedrovim uljem, voskom i natronom. Potom se prekrivalo dragocenostima i obrednim ogrlicama, a pre spuštanja u kovčeg, mumija se obmotavala lanenim kaiševima.
Konačno, mumija se stavljala u tri kovčega i sarkofaga, koji su se stavljali u grobnicu.

Ko se mumifikovao?

Pošto je bila veoma dug i skup proces, mumifikacija je vekovima predstavljala privilegiju koju su uživali samo faraoni. Vidno mesto u verskoj propovedi zauzimalo je učenje o tome da je car božanstvo, da mu je vlast data neposredno od Boga i da mu se stoga treba pokoravati kao Bogu na zemlji. U vezi sa tim, egipatski faraon nazivan je „dobrim Bogom", „velikim Bogom" i „sinom Sunca i njegovog tela". U čast deifikovanog cara, građeni su hramovi u kojima je vršen specijalan kult, kao i grandiozne grobnice, piramide, koje su imale za cilj da svojim dimenzijama svedoče o njegovoj moći.

Bez sumnje, najveći egipatski faraon bio je Tutankamon, koji je vladao svega nekoliko godina i umro kada mu je bilo samo 18 godina. Njegovu grobnicu, koja je postala najslavnije arheološko otkriće, otvorio je 1922. godine Hauard Karter, britanski egiptolog. Unutra je bilo najneobičnijeg blaga ‒ prstenja, narukvica, naušnica, statua ‒ nehajno nabacanog u predvorju ispred same odaje u kojoj je vladar sahranjen. Jedan od nađenih predmeta je i najstarija stolica na svetu, a telo mladog faraona bilo je odlično sačuvano. Pošto Tutankamonova grobnica nije bila opljačkana, te antikvitete i dragocenosti možete videti ako posetite Arheološki muzej u Kairu.

Verovatno se malo zna da je u mnoštvu raznolikih dragocenosti dospelih tokom duge istorije Narodnog muzeja u Beogradu, svoje mesto našao određen broj starina nastalih u starom Egiptu. Uz skarabeje i statue, ta egiptološka zbirka poseduje dva antropomorfna drvena kovčega, kao i ostatke mumije neidentifikovanog pokojnika, koje je Hadži Pavle Riđički od Skribešća kupio u Luksoru i poklonio Narodnom muzeju davne 1888. godine. Oktobra 1992. godine mumija je ustupljena Filozofskom fakultetu, tačnije Katedri za arheologiju.