Dar iz mora

Koliko su ti atraktivni darovi iz mora bili cenjeni i traženi, govori i činjenica da su Egipćane sahranjivali sa njima, a slikovita je i priča o Kleopatrinoj opkladi sa Markom Antonijem. Lepa i lukava egipatska kraljica pokazala je da može prirediti najskuplju večeru u istoriji. Sedeći za praznim tanjirima i peharima vina, izvadila je jedan veliki biser iz svoje naušnice, zgnječila ga, razmutila u tečnosti i popila. Začuđen, Marko Antonije je odbio večeru, ali je priznao da je egipatska kraljica pobedila.

Do početka 20. veka, kada je biser počeo da se obrađuje, prirodni primerci bili su toliko retki (samim tim i skupi) da su bili rezervisani samo za plemiće i veoma bogate ljude. Tako je prodajom samo dve biserne ogrlice, poznati francuski juvelir Kartije mogao da kupi zlataru na čuvenoj njujorškoj Petoj aveniji 1916. godine. 

Na drugoj strani sveta, biserima su se ukrašavali Indijanci. Slatkovodni biseri iz reke Misisipi nizali bi se na ogrlice, prišivali na šešire i stavljali na bakarne ukrase.

Kao simboli perfekcije, vekovima su smatrani veoma vrednim, dragocenim i jedinstvenim, zato što ne postoje dva identična bisera. Zbog svega toga, do današnjih dana ostali su najprikladniji venčani poklon jer simbolišu čistotu i nevinost.

No, da li ste se zapitali kako nastaje biser?

On zapravo predstavlja strano telo zalutalo u unutrašnjost školjke, obloženo finom sedefastom materijom koju školjka luči kako bi sprečila da to strano telo ošteti njenu veoma nežnu i osetljivu unutrašnjost. Najčešće je to zrnce peska, koje upadne naneto vodom. Reč je, dakle, o prirodnom procesu, pri kojem nastaju prirodni biseri različitog oblika i veličine i jedinstvene lepote.

Najveći biser na svetu imao je čak deset cm u prečniku. Veličina i oblik zavise od vrste mekušca koji proizvodi biser i toga koliko dugo se u njemu formira. Boja tih predivnih kuglica može da se kreće od snežno bele, preko zlatne, purpurne, do crne. Ona takođe zavisi od vrste školjke, ali i okruženja u kome mekušac živi. Sjaj, koji biseru daje posebnu lepotu, rezultat je refleksije svetlosnog zraka ne samo po površini bisera već i u njegovoj unutrašnjosti. On je veoma važan i upoređuje se sa karakterom kod ljudi.

Kako su biseri omiljen nakit, početkom 20. veka počeli su da se „uzgajaju" i veštačkim putem:  u školjke se namerno ubacuju zrnca peska, ali se dobija biser nešto slabijeg kvaliteta. Takvi dragulji mogu se naći u vodama Šri Lanke, Australije, Japana, Meksika, Paname, Venecuele i Persijskog zaliva. Uzgajani biseri imaju prirodnu boju, sjaj i oblik i bez rendgenskog snimka ih je skoro nemoguće razlikovati. Takođe su plemeniti i prema njima se tako treba i odnositi, treba paziti da se ne oštete i ne ogrebu.

Postoji nekoliko tipova bisera. Akoja (Akoya) ‒ najčešći tip bisera ‒ gaji se na obalama Japana i može da poraste i do devet milimetara. Biseri južnih mora takođe mogu dostići deset milimetara, i to na obalama Australije. Veoma su retki jer su srebrnkaste boje, zato su i dosta skupi. Biseri koji se uzgajaju na obalama Burme (Burmese) takođe su veoma retki i skupi. Mabe se zbog svog hemisferičnog oblika koriste za naušnice, broševe i prstenje. Biva je slatkovodni biser koji se isključivo gaji u istoimenom japanskom jezeru. Keši je veoma mali biser, malo veći od zrna peska.

Suprotno belim biserima koji odaju čednost, crni mogu dati notu mističnosti i egzotike svakoj dami koja ih nosi. Veoma su retki, samim tim i skupi, a dolaze iz voda Francuske Polinezije.