Rapsodija o siru

Dočekali smo ga s motikom ili puškom u ruci, a ne za klavirom. Potpuno neracionalno i stihijski (kakvi smo vazda, uostalom) mi smo ono prvo (nacionalno) likvidirali pre nego što smo stigli da ga pošteno iskoristimo.

Krajem 19. veka (kada su postojale izvesne mogućnosti da srpska muzika pokrije svoju primitivnu golotinju velovima klasične evropske veštine) jedva da je bilo nekoliko ljudi koji su umeli da čitaju note. Čak ni jedan Stevan Mokranjac nije ništa sačinio za orkestar. Čak i da mu nije nedostajalo interesovanja (ili smisla?), kome bi služila ovakva simfonijska dela, u zemlji bez orkestra?

Iako su Hristić i Konjović prvi značajno priložili u srpski nacionalni fond, nije bilo realno od njih očekivati da se rastrče i postignu nešto značajnije za onih nekoliko godina pred Prvi svetski rat.

A zatim je počelo „zauzimanje pozicija". Logično posmatrano, trebalo je pre svega solidno i duboko odživeti romantizam. No kako to postići, negde dvadesetih godina prošlog veka? U Pragu, Lajpcigu ili Beču (koje su naši mladi muzičari pohodili ne bi li nešto naučili) dočekivali su modernisti kojima je programski prioritet totalna likvidacija romantičarske ideologije. Debisi je već zastarevao, Stravinski „prevalio" svoj „ekspresionizam u špilhoznama", a robustno su na scenu nastupili dodekafonični Šenberg i četvrttonski Haba.

(Uostalom, i pesnici i slikari su izmirivali svoje dugove romantizmu i impresionizmu još dugo nakon instauracije nadrealizma i kubizma.)

Elem, trebalo je obuti čizme od sedam milja. Još drastičnije ‒ srpski kompozitori krenuli su u vratolomnu vožnju preko krivudave magistrale istorije, pri čemu su izletali na krivinama, sudarali se, pa i ginuli. Iza njih je put bio posut odbačenim partiturama, jer se pravac morao često menjati. Iako se retko ko dokopao cilja, trka se može smatrati dobijenom.

No je skupo plaćena. Arhiva prave, reprezentativne nacionalne muzike ostala je da počiva na dva slova. Skoro nikoga između čobanina i simfoničara, nikog od mlađih. Nasilno skraćivanje normalnih etapa evolucije nije moglo ostati bez posledica. Uočljive su deformacije. Dosta je pobrkanih pojmova, smetenih ideja, neiskrenih ubeđenja.

I omalovažavanja onih koji ne pripadaju svom „plemenu", čime možemo objasniti otpore širokog spektra intenziteta prema svakom pokušaju bilo kog autora (još ako nema diplomu „iz struke"!) da plasira tu prebogatu seljačku muzičku fantaziju u svet više (ili „više") civilizacije (i još ako postigne planetarni uspeh!).

Mađarska pesma na bis 

Postoji sočna mađarska pesmica koju je Zoltan Kodalj obradio za mešoviti hor na jednostavan, ali retko elegantan način, pod nazivom „Ciganin jede sir". Ako je verovati muzici (koju većina bolje razume od mađarskog jezika) opisuje samo ono što naziv kaže, i ništa više. I izvodi se (najčešće na bis) širom Zemljine kugle. Na veliko oduševljenje auditorijuma.

Od našeg pomenutog „vanplemenskog", planetarno slavljenog promotera narodne muzike verovatno bi „struka" za početak očekivala obrazloženje ovog politički nekorektnog naslova. Zatim bi mu zamerila što (akademski neobrazovan, kakav je) nije razradio temu, te pripadniku nacionalne manjine posle sira na sofru nije postavio i luk, hleb, jabuku, pa i bocu vina, ne bismo li dobili svitu, splet, rukovet, a zašto ne i rapsodiju ‒ u svakom slučaju, neki od kolažnih muzičkih oblika u kojima slušalac nema mogućnost da dane dušom, da bar za neki minut doživi i shvati integralnost jedne koherentne umetničke forme.

Lišeni potrebe i(li) snage da najzad isplate hipoteku pod kojom stoje duže od jednog stoleća, srpski muzičari teško razumeju razliku između nekadašnjeg i današnjeg sluha. Kada se previše (neopravdanog i štetnog) osećanja niže vrednosti procedi kroz sito vremena, trebalo bi da se ekstrahuje esencija kvaliteta i bogatstva arhetipski zabeleženog i pronošenog u nacionu.

U suprotnom ‒ čemeran, kaljužast talog svakako „dobra donijeti neće".