Ko (ne) voli kolo

Muzika svakog određenog naroda nastajala je kroz vreme, i njene karakteristike su bivale uslovljene nizom okolnosti kroz koje je taj isti narod prolazio. U nekom vremenu bi celokupna umetnost (pa i muzika) težila posebno čistoj nacionalnoj boji, dok bi u nekom drugom, obuhvatnijem vremenu, takva nacionalna umetnost uspevala da izazove opšte interesovanje, daleko van sopstvenih granica.

Uzmimo primer južnoevropske Španije, u kojoj (izuzev jednog kratkog perioda u 16. i 17. veku) kompozitori nisu mnogo značili za istoriju muzike. Bolje rečeno, nisu značili ništa, jer su ih dockan zapljusnuli talasi koji pokreću duh, a bejahu odveć nejaki da ga sami pokrenu.

Njihov čas je kucnuo tek kad je romantizam sankcionisao nacionalnu umetnost, i oni su taj momenat umeli izvanredno uspešno da iskoriste. Razume se ‒ opet dockan, ali su ipak uspeli da „uskoče u voz".

Španija, dakle, u tom trenutku nije imala nikakvog naslednog prava da se njena muzika tretira kao konstantna vrednost, niti je (relativno) doskora bilo „opravdavajuće" da muzičari (koji nisu Španci) na putu po zemlji (koja nije Španija) izvode špansku nacionalnu muziku. To pravo je osvojila naglo, krajem 19. veka, vrednošću svog folklora i sposobnošću svojih kompozitora.

Pa tako imamo situaciju da, primerice, na gostovanju simfonijskog orkestra iz Los Anđelesa u Budimpešti najveći aplauz publika dodeli na bis odsviranom Albenizovom šlageru. Logično, s obzirom na to da je don Isak ličnost istorijskog formata, njegova muzika dopadljiva, melodična, raskošno orkestrirana; ona interpretira jedan svakom poznat nacionalni ambijent, izaziva asocijacije na kolorit, igru, ljubav.

Na uspeh.

Po obilju i po raznovrsnosti, srpska narodna muzika ne ustupa ni pred španskom, ni pred mađarskom, rumunskom, bugarskom, ni pred bilo kojom drugom; međutim, za razliku od njihove, ona nije postala popularna u inostranstvu, i ne izvodi se na bis. Osim „Pašona kola", „Mesečine" i „Đurđevdana", slavljeni da su Nemanja Radulović, Bregović i Kusturica.

Da bi se izbegao nesporazum, nije tema marginalna upotreba narodnih motiva „udavljenih" u moru dela učene polifonije u kojima su melodije toliko prerađene, da bivaju deformisane do neprepoznatljivosti. Još manje se govori o tzv. komponovanju u narodnom duhu, gde praktično nema autentičnih citata već samo nekih nagoveštaja narodne umetnosti.

Govorimo o sasvim običnoj i prostoj stvari: o direktnom, inspirisanom prenošenju seljačke muzičke fantazije u svet više civilizacije, kultivisanog ukusa, internacionalnih, opšte usvojenih pravila.

(Mala digresija ‒ predstavnici savremene muzičke avangarde, braneći se od (ne)opravdanih napada s raznih strana, elemente haosa, brzine, zadihanosti, neuroze i buke u svojim delima pravdaju činjenicom da su oni proizvod i slika svoga društva. Otkuda, međutim, ta privrženost naturalističkim principima u okviru estetike čija je prva tačka programa borba protiv naturalizma? Umetnost je vrlo često, kako to izvrsno primećuje Šarl Lalo, „bekstvo od svakodnevice". Kada bi neka generacija 30. veka nasledila od naše epohe samo dela likovne i muzičke vrednosti, ona bi morala zaključiti da su im preci bili primitivni, nedoučeni i histerični.)

Neverovatno je da neko od bezbrojnih privlačnih, dinamičnih, melodičnih, ritmički neodoljivih malih muzičkih obličja ‒ kakvo je, u nas (od rođenja do smrti) u hiljadama vrsta i varijanata sveprisutno, kolo ‒ nije doživelo da se neki od kompozitorskih autoriteta njime pozabavi? Kako to da nijednom predstavniku elitne, visoke umetnosti nije inspirativno da ga (u maniru Hristićeve „Grlice") pristojno harmonizuje, orkestrira i priredi za solo tačku, ili bis?

Pa da i nama, Srbima, negde tamo u dalekom svetu, ima rašta srce zaigrati.

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 13. jul 2018, 13:53)
anonymous [neregistrovani]

Hahahahah

Ko ne voli Kolo naravno ALBANCI