Stanovanje u srednjovekovnoj Srbiji

Razdoblje obuhvaćeno istraživanjem srpskih istoričara, arheologa i istoričara umetnosti, u knjizi na engleskom jeziku „Daily Life in Medieval Serbia” („Svakodnevni život u srednjovekovnoj Srbiji”) grupe autora, prati društveni život Srba od sredine 12. do sredine 15. veka, do turskih osvajanja, o čemu je bilo najviše izvora.

Svakodnevni život stanovništva u srednjovekovnim srpskim zemljama odvijao se u zavisnosti od društvenog sloja kome su grupe i pojedinci pripadali. Seosko stanovništvo najviše vremena provodilo je u poljskim radovima, dok su se tokom zime, u vreme mirovanja vegetacije, zanimali izradom proizvoda koji su se mogli raditi u kućnoj radinosti.
Stanovali su u vrlo skromnim zgradama, koje su bile često jednospratne, prevashodno rađene od drveta i pokrivene krovovima od slame. Takve kuće mogu se i danas videti u zabačenim planinskim predelima. Prizemlje je bilo ozidano kamenom i blatom, a iznad prizemlja nalazila se kuća brvnara koja je imala dve prostorije: jedna prostorija, koja bila ukopana, imala je ognjište, druga, koja se nalazila iznad, predstavljala je prostor za spavanje. U prizemlju je obično držana stoka, da bi se prostor iznad grejao.

Međutim, za razliku od seoske kuće, nažalost, ni danas pouzdano ne znamo kako je izgledao dvor srpskog vladara. Srpski vladarski dvorovi, za razliku od onovremene Evrope, nisu se nalazili u zamkovima, nisu bili građeni od čvrstog materijala. To su bili kompleksi veoma luksuzno uređenih drvenih zgrada. Bili su prilagođeni životu vladara koji nije bio izložen unutrašnjim neprijateljima. Vrlo dugo srpski vladar ne živi u zamku. Model srpskog vladarskog sedišta, kakav smo imali u oblasti Rasa ‒ otvoreni dvorovi, uvek sa jednom tvrđavom koja se nalazi u blizini i koja je služila kao pribežište, ukoliko dođe do određene opasnosti.
Isto je bilo i kada se srpsko vladarsko sedište preselilo na Kosovo, u područje oko današnjeg Uroševca.

Nedavno istražena citadela na Novom Brdu bila je sedište vojvode koji je upravljao Brdom u ime srpskog vladara. U tom kompleksu nalaze se vojvodska palata, ostaci pratećih zgrada, jednobrodna crkva. Posebno su zanimljivi ostaci veoma malog, privatnog kupatila. To je jedini primer te vrste koji danas imamo na području srednjovekovne Srbije.

„Nažalost, grad Novo Brdo nije do kraja istražen ‒ u njemu postoje ulice i kuće i one se naziru ‒ ostaci ulica i kuća. Srebrenica isto tako. Međutim, ono što se zna, to je da je centar gradskog života uvek bio trg", navodi jedan od autora studije, dr Marko Popović. Tu se vršila razmena dobara, ljudi su se okupljali, obavljale su se svetkovine, tu su bile zgrade. To znamo iz Srebrnice ‒ dole su bili dućani a gore na spratu se stanovalo. Tako je izgledao uži gradski centar. Ostali deo grada se nije mnogo razlikovao od ruralnih celina. To su bile kuće sa okućnicama, sa baštama i slično. Gradovi nisu imali bedeme. Samo najvažniji deo grada je bio opasan bedemima, kao što je bio, na primer, u Beogradu Donji Grad ili u Novom Brdu, gde je postojala jedna zemljana palisadna ograda oko središnjeg dela grada gde se nalazio trg.

Ostaci dvorova nađeni su samo u poslednjem razdoblju života srpske države i nalaze se u Smederevu. Od sredine 14. veka vladarska središta polako se pomeraju u gradove koji su bili opasani bedemima, i već od kraja 14. i početka 15. veka dvor se seli u zamak. Prvi takav model, zamak despota Stefana Lazarevića, nalazi se u Beogradu, ali je vrlo malo tragova ostalo.

„Ali ostaci dvora koji se nalazio u Smederevu ‒ to je onaj takozvani smederevski Mali grad, koji predstavlja zamak sa dvorskim zgradama, on je arheološki istražen i znatno bolje sačuvan, tako da imamo i ostatke prestone dvorane, magna sala audijencije, gde je despot Đurađ primio mletačke poslanike i potpisao ugovor sa Venecijom 1434. Takav zamak, kao mesto stanovanja, nije se uopšte razlikovalo od sličnih primera zapadne i srednje Evrope. U njemu je bio centar javnog života a centar svakodnevnog života bila je velika dvorana. U njoj se obedovalo, tu su se priređivale gozbe, primali poslanici, posetioci. Izvan te velike dvorane bile su privatne prostorije u kojima je obitavao vlasnik zamka, vladar ili vlastelin, a ima primera da se u tom kompleksu obično nalazila i dvorska crkva, dvorska kapela. Najlepši primer te vrste je zamak Maglič, koji je pripadao arhiepiskopu Danilu Drugom", zaključio je dr Marko Popović.

broj komentara 2 pošalji komentar
(petak, 13. jul 2018, 15:11)
anonymous [neregistrovani]

Увек ме је занимало-

-како се одвијао свакодневни мирнодопски живот у тим грађевинама.
Како су се грејале просторије властеле, "дневни боравак" и собе за спавање?
Како и где су одржавали личну хигијену?
Шта је са дневном светлошћу јер, претпостављам, да нису имали стакло на прозорима? Јесу ли живели у мраку, или на промаји?
Шта се јело када нису биле гозбе и како је чувана храна од кварења?
Шта се облачило обзиром да је било хладно и како се нису смрзавали да се доњи веш почео носити много касније?
Мислим да су ово питања која су дуго већ без одговора, а да многе интересује све ово што сам навео.

(utorak, 10. jul 2018, 15:28)
anonymous [neregistrovani]

Mrki

Cemu sluze ovakve knjige? Imamo izvestaje o bogato uredjenim kucama na Rudniku, a nas "strucnjak" pise kako nista nemamo.