Humanoidna robotika

Bionička tehnologija i egzoskeleti su promenili svet, a sve je krenulo iz Srbije, od „beogradske šake" ‒ prve protetičke robotske šake na svetu. Kreirao ju je prof. Rajko Tomović u Institutu Mihajlo Pupin, davne 1963. godine. Još jedan od pionira humanoidne robotike, prof. Miomir Vukobratović dao je „nemerljiv doprinos postavljanju robota na noge" svojom teorijom tačka nula momenta.

„To je teorija koja je rešila problem hodanja današnjih androida, u tadašnje vreme bipedalnih mehanizama. Zanimljivo je da je tek nakon 16 godina u Japanu napravljen prvi dvonožni robot koji se kretao pomoću teorije profesora Vukobratovića", kaže Ivan Stanić, kustos u Muzeju nauke i tehnike u Beogradu.

Nekoliko godina kasnije, prof. Vukobratović, koji je vodio Beogradsku školu robotike, razvio je prvi aktivni egzoskelet u svetu, čija je namena bila da poveća snagu i brzinu kretanja čoveka.
„Najuspešnija verzija aktivnog egzoskeleta nastala je 1972. godine i bila je prva koja je pneumatski napajana i delimično mehanički programirana. Dve godine kasnije nastao je egzoskelet, koji se kretao pomoću elektromehaničkih motora i on je, u stvari, prototip svega onoga što se danas dešava na polju aktivnih egzoskeleta u svetu", navodi Stanić i dodaje da je tek verzija iz 1978. godine bila mnogo naprednija, lakša i da je mogla da nadomesti više od 50 odsto ljudske snage.

„Posle aktivnog egzoskeleta, nastale su, takođe prve u svetu, potkolena robotska proteza 'Promona 2' i kompjuterski programirana ortotička ruka. To su sve veliki doprinosi naše Laboratorije za robotiku i oni su, na neki način, promenili svet", dodaje Stanić.

Iako su prvobitna istraživanja u ovoj oblasti bila namenjena medicinskoj, odnosno rehabilitacionoj robotici i pružanju pomoći paraplegičarima i distrofičarima, principi koji su tada osmišljeni i danas se, gotovo pola veka kasnije, uspešno primenjuju kod mnogih čovekolikih robota.