Šahista Ferdinand de Sosir

Recimo, neverovatno zvuči da je Paniniju bio sasvim poznat koncept foneme, dok ga je Zapad usvojio tek početkom dvadesetog veka! Ili to da je on jezik opisivao u duhu generativne gramatike, onako kako će profesor Čomski pristupiti sintaksi tek kasnih pedesetih godina dvadesetog veka napravivši time revolucionarni korak u modernoj lingvistici.

Ipak, utemeljiteljem naučne semantike smatra se Švajcarac Ferdinand de Sosir, strukturalista, lingvista i odličan poznavalac i predavač ‒ između ostalih tzv. mrtvih jezika ‒ i sanskrta. Nevoljno i ne hoteći, moglo bi se reći, jer se u svom životnom opredeljenju za usamljeništvo, tihovanje i automarginalizaciju nije dosetio da objavi svoja skripta, već su to (post mortem) učinili njegovi studenti. U knjižici pod nazivom „Kurs opšte lingvistike" izložene su temeljne naučne tvrdnje bez kojih se ne može zamisliti savremena nauka o jeziku.

Mi ćemo se ovde zadržati na njegovim čuvenim metaforama kojima jezik poredi sa sportskom igrom šah. Ona, zbilja, u mnogo čemu može predstavljati model naučnog mišljenja. Sosir je, specifikujući hipotezu, zaključio da bi partija šaha u svemu ličila na igru jezika ako bismo pretpostavili nesvesnog, tj. neinteligentnog igrača. (Neko zlonameran bi mogao primetiti da se predstava neinteligentnog šahiste mogla javiti samo čoveku koji je izolovao lingvistiku od semantike, te iz lingvistike isključio svaku slobodu i kreativnost.)

Te tako, nije važno odakle dolaze ili od čega su napravljene figure dokle god obavljaju svoju funkciju po zadatim pravilima ‒ analogno: odakle dolaze jedinice jezičkog sistema dokle god su u funkciji gramatičkih pravila. Kako igra teče, mesta figurama se menjaju, jedne odlaze iz igre, formiraju se novi položaji s novim međusobnim preprekama, ali uvek po pravilima igre. Tako se, zaključuje dobri Švajcarac, i jezik vremenom modifikuje.

Mi doista možemo uporediti sve sa svačim, a da uvek nađemo izvesnu vezu, ako nam je ona iz nekog razloga potrebna (kao u antologijskim lekcijama iz Nušićeve „Autobiografije"): šahovska figura slična je, recimo, Tevtonskoj šumi, jer su i jedna i druga napravljene od drveta. Tačno, i u isto vreme besmisleno.

Dalje, cilj igre je protivnika dovesti u šah-mat (u značenju mrtav kralj) situaciju, kada je kralj napadnut s nemogućnošću da se zaštiti od napada ili da se skloni na nenapadnuto polje. Zvanično, u lingvističkim pravilima nisu obelodanjeni ovakvi agresivno-ubilački strateški ciljevi (sem sporadično, kao na primer u Miljkovićevom vapaju: „Ubi me prejaka reč"), pa čak ni oni koji bi predstavljali pandan patu, ili remiju.

Zapravo, začudno je kako nikom nije palo na pamet da je, za razliku od jezika, šah igra za (isključivo) dva igrača. Rodno jednaka. Čak i kada se igraju simultanke.

Jedinu prihvatljivu vezu u Sosirovom smislu predstavljala bi činjenica da i lingvistika i šah počivaju na sistemu pravila, te da napuštanje pravila promptno vodi napuštanju hipoteze: tada nema ni jezika ni igre. No ovakvih analogija možemo naći nebrojeno.

Šah se ne igra zato da bi se poštovala pravila, već da bi se ostvario cilj čija su ta pravila samo instrumenti: pobeda, poraz ili sve ispočetka.

Igra odgovara dakle savršeno dobro samo kreativnim poduhvatima, pre svega naučnim i umetničkim. Svaki potez povlači za sobom promenu forme sistema i vodi pozitivnom ili negativnom ishodu procesa. A jezik bi jedino odgovarao igri nesvesnih igrača onda kada bi im bila poznata pravila forme ali pri čemu bi (ne shvatajući cilj igre) beskonačno tumarali šahovskom tablom.

Kao što smisao nije u jeziku, već u mišljenju koje se njime služi.