Strukturalisti prema muzici

Zato što se muzika, primerice, ovakvom metodološkom platformom služi bar hiljadu godina, ali nikad ‒ poput Molijerovog g. Žurdena ‒ sa svešću da primenjuje nekakvu posebnu teoretsku disciplinu.

Klod Levi-Stros, jevrejski Belgijanac i francuski akademik koji je bezmalo doživeo sto prvu i koga su te 2009. oplakali Sarkozi i Kušner, tvrdio je da jedna pomoćna nauka ‒ kakva je fonologija ‒ „ne može igrati podjednako značajnu ulogu preporoditelja sistema egzaktnih nauka koju je odigrala nuklearna fizika" („Anthropologie Structurale"). Ovu tezu je zastupao sve dok (umesto da eksperimentalni objekt strukturalizma baci na tu vrstu fizike) nije izabrao etnologiju, što je začuđujuće, ako se ima u vidu da se ona (najčešće preopterećena interpretacijama) ne može, strogo uzev, smatrati naukom.

Možda za ovaj neočekivani izbor treba da zahvalimo činjenici da su se on i tadašnja supruga Dina (etnolog, čije je studije zaključio Klod, zbog njene infekcije oka) kao članovi višegodišnje francuske kulturne misije u Brazilu, izučavajući indijanska plemena Amazonske prašume, opredelili za vegetarijanstvo. Ako ste blizu sličnoj odluci, svakako će vas ubediti Levi-Strosova rečenica: „Doći će dan kada će pomisao da su ljudi iz prošlosti, gonjeni primalnim nagonom za samoodržanjem, ustajali i masakrirali živa bića i samozadovoljno izlagali njihovo iseckano meso za prikaz, izazvati isto gađenje kao kod putnika u šesnaestom i sedamnaestom veku koji su se susretali sa kanibalskim obrocima divljih američkih primitivaca u Americi, Okeaniji i Africi".

Moneta za potkusurivanje nadobudnih mislilaca

Ne možemo se oteti utisku „varijacije na temu" ni prilikom iščitavanja komentara Džefrija Hartmana, po kome su mitovi „logične tehnike za razrešavanje osnovnih antinomija mišljenja ili socijalne egzistencije". Zar (opet) tehnika muzičke arhitekture već ne pruža idealan model zaturenih strukturalističkih principa?

Najzad, i zakleti vegetarijanac primećuje da tu nešto ima, ali na svoj način. Umesto da analizira muziku kao autonomnu organizaciju, on pokušava da je dokaže upoređujući je sa onim sebi bliskim, te zaključuje da su „i mit i muzika zapravo mehanizmi određeni da se ostvaruju u vremenu" („Uvertira za sirovo i kuvano"; što je naziv eseja, zbilja).

Elem ‒ precizna, odmerena, skoro opipljiva vremenska supstanca pakovana u brižljivo projektovane muzičke forme nema nikakve srodnosti s apstraktnim vremenom mitologije, kao što ona ne proizilazi ni iz ostalih primera Levi-Strosa. Mogao je da se, u vezi s temom, podrobnije informiše u delima Suzane Lenger, koja je s neuporedivo prodornijom intuicijom sagledala mitologiju i muziku.

To sve nije toliko bitno. Treba, međutim, skrenuti pažnju na činjenicu da se muzika suviše često tretira kao moneta za potkusurivanje nadobudnih mislilaca, što može da izazove podozrenje da se radi o nekakvoj opskurnoj organizaciji čiji članovi imaju specijalni zadatak da se ubacuju u tuđe redove ne bi li zabašurili svoje ideološko poreklo, te izazvali pometnju.