O gađenju ‒ ako vam se gadi...

Lančanost reakcije u susretu sa osećajem gađenja jeste odbrambena reakcija kolektivno nesvesnog, koje gađenje doživljava kao opasnost. Ali šta ako je sve zaista - gadno? Nije li onda moguće da kolektivno nesvesno tada, pred izvesno nemogućim da izmeni predmet i prirodu objekta tog gađenja (to zato što je gotovo uvek ono samo taj objekt), to kolektivno, obavi (i to se naravno i dešava) konverziju gadnog u prihvatljivo, odnosno u ne-gadno? Na taj način, sveukupno gadno postaje sveukupno „dobro".

I onaj pojedinac, naravno, koji je iz nekog razloga propustio ili odbio da prihvati tu konverziju kolektivnog, nastavlja da se gadi izazivajući gađenje onih drugih pri samoj svojoj pojavi. Gadeći se pred gadnim, on sam postaje gadan za gadno, koje se manifestuje kao kolektivno - dobro.

Tako, imam utisak, gađenje postaje jedini parametar onoga što nas određuje pred „dobrim". I dok je (gadan) pojedinac u stanju stalne uznemirenosti pred gađenjem, stoga i prezrenjem nad onim koji se gadi, kolektivno nesvesno uživa u stabilnosti (moralnosti) ne-dobrog.

Moguća pandemičnost u prirodi gađenja u ovoj konverziji kolektivno nesvesnog pokazuje se kao irelevantna s obzirom na ireverzibilnu prirodu te konverzije. Jasnije, obrnut proces nije moguć. Tako kvantitet određujuće kolektivnog stvara definitivnu destrukciju društvenog, kao privida kretanja (istorija), ali kretanja u „stajanju", odnosno dehumanizovanog i amoralnog koje je u obrnutoj proporciji sa prividom „dobrog" i „moralnog", odnosno humanog.

Osoba koja se gadi, kojoj se gadi, postaje tako u socijalnom smislu ekskluzivno subverzivna, a u etičko-estetskom smislu definitivno amoralna, odnosno ružna.
Pozicija subverzivnog gađenja određena je „duhom vremena" koje svojom formom (estetsko) bira vrstu gađenja u odnosu na gadnog. Ono je metaforičko-apstraktno.

Gađenje, sve do bukvalnosti povraćanja, tako se verifikuje kao jedini mogući parametar identifikovanja humanog, odnosno lepog.