Norveška – voda u svim oblicima

Ime Norveške je sinonim za područje hladnih vetrova i izuzetnih pejzaža. Kada se spomene ‒ mislimo na čuda prirode: otvorena prostranstva, vodopade, planine... Tu se skandinavska zima susreće sa blagim atlantskim strujama, a goletne litice uranjaju u skrivene velike dubine fjordova dok bistra voda menja svoja agregatna stanja. Ima je u izobilju, u svim oblicima: prekriva smrznuto tlo, spušta se poput dugih, širokih velova ili se sliva kroz moćne stene samo da bi isparila, ili se ponovo zaledila.

Maglovite ravnice su prekrivene ledom. Padine su pod strašnim snegom, a potoci svetlucaju. Godišnja doba i nadmorska visina upravljaju vodom dajući joj moć da udahne život, ali i oduzme ga.

Norveški krajolik definišu planinski vrhovi, doline i uzvisine Skandinavskog masiva i prostori koji ih presecaju ‒ fjordovi. Oni su ostaci poslednjeg ledenog doba, kad je Skandinaviju prekrivao dva kilometara dubok led. Pošto su ga pokrenuli veliko otapanje i sila Zemljine teže, led se probijao kroz kopno usecajući kilometar i po duboke klisure u stenju. Ravnice su na nekim mestima potopile brze reke a one na obali prekrilo je more.

Oštri goletni vrhovi se sa visine od nekoliko stotina, pa čak i hiljadu metara, ogledaju u mirnoj vodi. Fjordovi pripadaju razuđenoj obali što uživa u blagoj klimi koju donosi Golfska struja. Zato su zime umerene i vlažne, sa mnogo kiše i snega.

Norveški slatkovodni tokovi, tople morske struje i različite nadmorske visine doveli su do velikih geoloških odstupanja i prisustva šezdeset hiljada raznovrsnih oblika života: od zimzelenih četinara u planinama i fjordovima, do bezbroj vrsta algi, mnogobrojnih morskih ptica i riba, brezovih šuma i sveprisutnih gljiva. Dalje na jugu, talasi Severnog mora zapljuskuju duge peskovite plaže. Obale su karakteristične, sa peščanim dinama, zaobljenim kamenjem, uz više stotina raštrkanih ostrva koja štite kopno od moćnog otvorenog mora.

Najviši norveški vrhovi dostižu i više od dve hiljade metara. Među njima je najveći evropski glečer - Jostedal. Njegovi rukavci se spuštaju u brojne ravnice a sâm glečer pokriva više od 450 kvadratnih kilometara. Ne nekim mestima debeo je čak šeststo metara. To mamutsko ledeno polje je poslednji evropski glečer koji je počeo da se povlači usled globalnog otopljavanja. Energija koju stvara pomaže da se lakše shvati nastanak fjordova. Jostedal spere četiri stotine hiljade tona stenja godišnje oštreći litice dok se sporo i neumitno kreće.

Zemlja hiljadu vodopada

Atlantski okean igra važnu ulogu. Bez struja blizu obale, klima bi bila hladna kao u najsevernijim delovima Sibira. Norveška struja svoje putovanje započinje u Baltičkom moru i, dok prolazi pored južne Norveške, meša se s jednim delom Golfske struje. Onda nastavlja na sever uz norveške obale. Sa sobom nosi važan kiseonik i hranu za ribe omogućavajući ribarima svake godine bogat ulov. Što je još bitnije, ta struja zagreva vodu ublažavajući arktičku hladnoću. Zato Norvežanima ne smeta snažan vetar, jer on donosi dašak toplog vazduha s okeana.

I voda iz fjordova okeansku struju obogaćuje kiseonikom. Njihovi glečeri i strme litice čine Norvešku zemljom hiljadu vodopada. Vering privuče najviše posetilaca godišnje. Ime mu je staronorveško i znači „božanstveni". Kao da je predvideo slavu koju će kasnije steći. Taj vodopad se sastoji od više manjih vodopada čija se voda obrušava s visine od 182 metra.

Od hiljadu dvesta norveških fjordova, neki zalaze više od sto kilometara u kopno. Ipak, samo nekoliko njih može se porediti s čudesnim petnaest kilometara dugim rukavcem Velikog fjorda, koji se nalazi severoistočno od Bergena. Vijugajući prirodnom uskom klisurom između strmih planina, fjord Gejranger iznenadi čak i najiskusnije putnike.

Priredila Maja Stojanović