Eskapizam

Ako prihvatimo definiciju koja eskapizam opisuje kao beg od života, spasavanje od odgovornosti, potragu za smirenjem, kao i pohod ka nekim (imaginarnim) podnebljima, put zvezdanog neba, sunčanih otoka, „mirisnih polja i cvetnoga maja" Bore Đorđevića... ‒ Gogenova tahićanska epizoda mogla bi da bude njen školski primer. Naime, iako se za ovim pojmom poseže ne bi li se što bliže objasnila potreba za bekstvom iz monotone svakodnevice i rutine, u prenesenom značenju on može biti sinonim za opuštanje i uživanje, kao i za potrebu upoznavanja novih ljudi, kultura i načina života.

Čime, nekako nesvesno i bezbolno, skliznusmo u definiciju turizma.

No, ostavimo sad to. Umetnicima je eskapizam najčešći motiv za uranjanje u dubinu sopstvenog duhovnog porekla i mitske ritualne poetike. Tako je Franc Kafka jednu zimu proveo u praškoj Ulici alhemičara, u kući raskošne divlje arhitekture, simbolično semantično iskazanog stava prema svetu i mestu pojedinca.

Karl Gustav Jung je sebi sazidao okruglu kulu u Bolingenu, u istom (divljem) stilu, gde je prostor prvenstveno predstavljao „sredinu, sredstvo i oruđe" ‒ zapravo njegov medijum. U centru tog jednostavnog zdanja nalazilo se (naravno) ognjište.

Samouki kanadski naivac, a samozvani divljak, Tom Tomson je sebi sklepao brvnaru na jezeru Kanoe, čija ga je nedirnuta lepota okruženja inspirisala i u kojem je sebi obezbeđivao potrebe za blagoutrobijem, i to loveći ribu kopljem. Nažalost, put njegovog „hermeneutičko-ontološkog razumevanja relacije između života i stvaralaštva" nasilno i misteriozno je prekinut na (ispostavilo se) poslednjoj plovidbi ‒ naime, pronađen je posle osam dana u kajaku, sa nogama umotanim u najlon, bez mnogo modrica, ali i bez vode u plućima (što isključuje uzrok gušenja).

Možda bi kao vrhovnog eskapistu trebalo označiti Belu Hamvaša, koji je tihovanje i samoću izabrao kao životni kredo: „Čovek samo u zajednici može živeti srećno, ali samo u osami može biti bog". Iako ovim izborom nije naišao na razumevanje (čak) ni sunarodnika Mađara, post mortem se smatra vodećim misliocem dvadesetog veka.

U „Hiperionskim esejima" Hamvaš opaža: „Greh je, prijatelju, što ostaješ `ja` i što si nesposoban da se u magičnoj metamorfozi putovanja pretvoriš u more, sunce, vino, vetar... Pokušaj da živiš svet ne u svoje ime, nego da u ime sveta živiš sebe."

Na ovaj način se bivstvuje samo u samoći, kada čovek ‒ berđajevski se oslobodivši samog sebe ‒ dospeva do suštine sopstva.

U suprotnom bismo se (verovatno) poput T. S. Eliota, zapitali: „Gde je život koji smo izgubili živeći? Gde je mudrost koju smo izgubili u znanju? Gde je znanje koje smo izgubili u informacijama?"

Eee, da je imao mogućnosti da „izgugla" ‒ eskapirao bi od radosti.