Hiperaktivnost – izazovi i rešenja

U istoriji, poremećaj pažnje deteta se opisuje terminom „bolesti pažnje". Rad doktora Džordža Frederika objavljen 1902. godine govori o „defektu moralne kontrole" i „nedovoljnim kapacitetima za korišćenje pažnje, nemiru, samopovređivanju i destruktivnosti".

Različiti su i nedovoljno poznati uzroci koji dovode do poremećaja pažnje i hiperaktivnosti. Uticaj okoline je jedan od značajnijih razloga za ispoljavanje ove teškoće kod dece. Zahtevi okoline postaju veći, a tolerancija i podrška primerena potrebama dece često izostaju, posebno u porodici, a kasnije i u vrtiću.
Razvoj deteta koje ispoljava ove simptome poremećaja zavisi od stepena izraženosti
ključnih odlika tih smetnji, nemira, impulsivnosti, hiperaktivnosti.

Može se reći da se smetnje javljaju na polju motorike i perceptivno-motoričkom planu, u sferi pažnje, emocija, socijalnih odnosa, i u području kognitivnih funkcija. U ponašanju ove dece karakteristična je nepredvidljivost, sa smenom „dobrih i loših" dana. Česte su promene raspoloženja i na svako i najmanje uskraćivanje želje, a nisu retki ni napadi besa.

Kako uče učenici sa poremećajem pažnje?

U radu s tim učenicima postoji više pristupa, među kojima je i „obrazovni pristup". Postoje teškoće u njegovoj primeni, međutim, on otvara prostor za neposrednije prihvatanje učenika s poremećajem pažnje ‒ hiperaktivnošću.

U istraživanju koje je Purdije sproveo sa saradnicima ispitujući uspešnost pristupa i
strategija u radu s tom decom, obrazovni pristup je dao bolje rezultate od kognitivnog, bihevioralnog ili medicinskog pristupa.

Činjenica da ti učenici mogu znatno da poremete rad u odeljenju ukazuje na potrebu da se njihovo ponašanje i odnos prema učenju shvate kao stanje koje je moguće preusmeriti.

Preventivni pristup problemima u ponašanju ove dece pomaže nastavniku da
izbegne reaktivne pristupe (problem ‒ trenutna reakcija) koji su obično neadekvatni i
povećavaju anksioznost kod učenika. Kombinovanje rada za stolom s fizičkim
aktivnostima, priprema vizuelno-motoričkih zadataka, brza povratna informacija
nastavnika o radu učenika, podsticanje tokom rada na času, primena vizuelno-motoričkog rada ‒ učenik na postavljeno pitanje odgovara tako što zapiše odgovor na karticu koju podiže kako bi učitelj odmah mogao da proceni urađeni zadatak. Učenici sa poremećajem pažnje ‒ hiperaktivnošću postižu bolje rezultate na zadacima koji uključuju čitanje s razumevanjem naglas, a ne u sebi.

Specifične teškoće

Istraživanja u oblasti specifičnih teškoća u učenju pokazuju da su te teškoće
najčešće uzrokovane minimalnim cerebralnim disfunkcijama, od čijeg funkcionisanja
zavise mentalni procesi: pamćenje, pažnja, mišljenje i opažanje. Kakve teškoće u učenju postoje? Specifične teškoće u učenju uključuju: teškoće u čitanju (disleksija), pisanju (disgrafija) i računanju (diskalkulija).

Za učitelja je važno da razume razliku između specifičnih i nespecifičnih teškoća u
učenju. Treba jasno da razlikuje specifične teškoće u pisanju i čitanju i računanju od uobičajenih teškoća sa kojima se deca susreću, posebno na početku školovanja. Pisanje, čitanje i računanje su za prvake složeni misaoni zahtevi povezani sa raspodelom pažnje između tehničkih, pravopisnih i mentalnih operacija tokom njihovog obavljanja.

Početne teškoće u čitanju, pisanju i računanju posebno su vidljive kod dece koja nisu
redovno pohađala pripremni predškolski program ili su zanemarena u socijalno
nestabilnim porodicama. Deca kojima srpski jezik nije maternji jezik takođe mogu da
pokažu teškoće u savladavanju početnog čitanja i pisanja. Uobičajene teškoće u učenju,
nakon određenog vremena, smanje se i nestanu, ako nisu posledica nekih smetnji u razvoju.

Kod specifičnih teškoća u učenju deca prave slične greške u čitanju, pisanju i
računanju kao i druga deca, samo je razlika u broju i postojanosti grešaka. Greške koje se javljaju kod disgrafije, disleksije i duskalkulije učestale su, raznovrsne i postojane, ne gube se posle podučavanja već zahtevaju stručnu podršku logopeda, a po potrebi i drugih stručnjaka.