Dokazati ili pretpostaviti ‒ šta je važnije?

No ona glavna asocijacija koja se ovde nameće jeste činjenica da postoji jedan plan redukcije na kome se u opšte pojave, pa čak i pojedinačne primerke jedne određene umetničke vrste, može prodreti pomoću instrumenata analize pozajmljenih od bilo koje druge specifične vrste. Kada se govori o sintezi (a o tome se stalno govori), treba prvenstveno imati u vidu mogućnosti interdisciplinarnog metoda. Ne kao formalnog trika, već kao stvarne šanse da se situacija osvetli na jedan savršeniji način. 

Konfrontirajući često umetnost egzaktnim naukama, zapravo manifestujemo koliko nam je bitna izvesna kompenzacija. Jer u današnjem svetu, gde je važnije dokazati nego pretpostaviti, umetnost stalno gubi igru. Jednostavno zato što tu igru prihvata.

Stoga je olakšavajuća izjava Maksa Planka, jednog od najznačajnijih fizičara u istoriji čoveka:

„Tamo gde se prostor i vreme uzimaju u razmatranje nezavisno jedno od drugog, istorija se shvata isključivo kao niz preseka sastavnih delova. Što se tiče fizike, nesposobne da prikaže sliku kosmosa, ona se zalagala da ga predstavi kao galeriju slika, pri čemu je svaka klasa fenomena objekt posebnog tretmana."

Ništa nam, dakle, ne preostaje do da fizici ponudimo pojam stila, ne bismo li je izvukli iz krize instrumentarijuma kojima operiše. U ovom slučaju, stid predstavlja manipulaciju kojom se pojedinačno, makar i po cenu lažnog predstavljanja, uklapa u šemu opšteg, radi kompaktnijeg konačnog izgleda onog što se predstavlja.

Nažalost, ta bi ponuda bila etiketirana kao naivna. Fizika se, naime, oduvek služila opisanim sredstvima. Verovatno i pre no što je umetnost došla na sličnu pomisao.

Ostaje nam da promenimo premisu, pa da se ponašamo kao da je u današnjem svetu važnije pretpostavljati nego dokazivati.