Josif Pančić – prirodnjak, sakupljač, putnik, naučnik

Pančićevi preci su, prema predanju, poreklom iz Hercegovine. Osnovnu školu je završio u Gospiću a u šestorazrednoj gimnaziji u Rijeci, osim solidnog znanja iz svih predmeta, stekao je sposobnost da se potpuno služi latinskim i nemačkim jezikom a sam je naučio francuski, engleski, italijanski i malo španskog.

Uvek se nalazio među pet najboljih đaka, zbog čega mu je stric obezbedio sredstva i upisao ga 1830. godine u Višu školu u Zagrebu (Regia Academia Scientiarum) u kojoj su postojali pravni i filozofski smer i Pančić je izabrao da studira filozofiju. Međutim, pošto su prirodne nauke, za koje je Pančić imao posebnu sklonost, bile slabo zastupljene, školovanje je nastavio na Medicinskom fakultetu u Pešti.

Pančić je pratio predavanja tada poznatog botaničara Sadlera. Studije je okončao doktorskom disertacijom iz botanike pod naslovom „Tahiologia botanica"; posvetio ju je stricu Grguru. Za doktora medicine je promovisan 7. septembra 1843.

Služba

Prva Pančićeva služba nije bila državna. Zaposlio se u Ruskbergu (Banat) kao domaći učitelj i lekar, posle čega se vratio u rodni kraj. Nakon kratkog perioda, otišao je u Beč. Tamo je proučavao i odredio do tada prikupljene biljke a istovremeno slušao predavanja čuvenog botaničara Endlera. Za vreme boravka u Beču došao je u kontakt sa Vukom Karadžićem. 

Po Vukovom savetu otišao je u Srbiju i u drugoj polovini maja 1846. godine, za vlade kneza Aleksandra Karađorđevića, stigao u Beograd.Prvo postavljenje, kao lekar Jagodinskog okruga, dobio je u februaru 1847. godine.

Iste godine je tražio otpust iz austrougarskog i zatražio srpsko državljanstvo.

Krajem godine dobio je premeštaj u Kragujevac, gde je postavljen za privremenog okružnog fizikusa.

U toku boravka u Jagodini, Pančić je posećivao i Ćupriju, u kojoj je upoznao Ljudmilu, ćerku barona Kordona.

Isprosio ju je i venčali su se u januaru 1849. g. u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji.

Četiri godine kasnije Pančić je postavljen za profesora prirodnih nauka u Liceju.

U Liceju, a kasnije u Velikoj školi, Pančić je radio do kraja života.

„Radom, ličnošću, načinom života delovao je vaspitno na mnoge generacije polaznika Liceja i Velike škole. Svojim naučnim radom stekao je najveća priznanja i svom narodu obezbedio visoko mesto među drugim kulturnim narodima. Time je Pančić vezao zauvek svoj život za Srbiju", kaže za Portal RTS-a dr Snežana Vukojičić sa Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

Herbarska zbirka Josifa Pančića ‒ „Herbarium Pancicianum"

Herbarska zbirka Josifa Pančića danas predstavlja svojevrsno svedočanstvo promena koje su se desile u poslednjih 150 godina u flori Beograda, Srbije i Balkanskog poluostrva.

Za sistematsko proučavanje biljaka, botaničar-florista nalazi najviše obaveštenja i najboljih saveta u svojoj zbirci, herbaru. Ali težak je i trudan put kojim se dolazi do dobre i pouzdane zbirke. Da bi se sačinio dobar herbar treba ili da se putuje i lično skuplja, ili da putuju „centurije", pa i cele zbirke od takvog skupljača, ili da se zbirka popunjuje razmenom duplikata.

Na ove Pančićeve reči podseća naša sagovornica Dr Vukojičić: „Te reči svedoče nam na najbolji način njegovo shvatanje herbarijuma kao važne, neophodne i nezaobilazne institucije pri različitim botaničkim istraživanjima. Tokom svog četrdesetogodišnjeg radnog veka on je posvetio veliku pažnju sakupljanju i obogaćivanju svoje herbarske zbirke".

Godine 1860. Pančić je svoju prvu zbirku poklonio Velikoj školi u Beogradu i ona tada postaje državna zbirka. Ta godina se uzima kao godina osnivanja prvog herbarijuma u Srbiji.

Dopunjavanje herbarskog materijala ostaje jedan od najvažnijih zadataka Pančića do poslednjih dana života. Tek deset godina posle Pančićeve smrti (1899) njegova zbirka je preseljena iz Velike škole u Botaničku baštu „Jevremovac", gde se i danas nalazi pod imenom „Herbarium Pancicianum".

Nalazi se pod posebnim režimom obrade i čuvanja. S obzirom na njen ukupni istorijski značaj, sami primerci iz ove zbirke (15.416 herbarskih listova) mogu se analizirati samo u prostorijama „Jevremovca".

„Kao najdragoceniji primerci u zbirci izdvajaju se originalni herbarski materijali biljaka koje je Pančić otkrio i opisao kao nove za nauku (više od 90 tipskih primeraka). U zbirci se nalaze i vrste koje su danas iščezle, ili su retke i ugrožene, a nekada, u Pančićevo vreme su bile šire rasprostranjene (kragujevački slez, Pančićeva grahorica, kaldezijeva vodena bokvica, plava jasenovka, vodena hajdučica itd.).

Močvarnu hajdučku travu (Achillea ptarmica) Pančić je sakupljao na području Makiša kod Beograda, i herbarski primerak postoji u zbirci kao dokazni materijal. Ove biljke više nema u Srbiji, a na području Makiša i okoline caruju novopridošle, invazivne vrste (ambrozija, bagremac, ježasti krastavac itd.)", navela je dr Vukojičić.

„Bojim se da će, ukoliko ne počnemo da brinemo o prirodi, da je čuvamo i štitimo, generacije koje dolaze, mnoge današnje, autohtone biljke Srbije i okolnih regiona, videti samo u herbarskim zbirkama", kaže na kraju naša sagovornica sa Biološkog fakulteta.

Pančićev vrh, najviši na Kopaoniku, dobio je ime po poznatom botaničaru i na njemu se nalazi mauzolej gde su 1951. godine, u pratnji akademika, profesora Beogradskog univerziteta, studenata, planinara i brojnih poštovalaca iz čitave Srbije, preneti njegovi posmrtni ostaci.