Pikaso, boginje i otirači

Tako je Pikaso, primerice, znao da devojci koja mu se svidi (i to pred zakonitom suprugom!) daruje figuricu malog muškarca sa velikim falusom, kao poruku da je želi. Iako opsednut „nežnijim polom", imao je šizofreni odnos prema ženama ‒ od ekstremne nežnosti do nasilne mržnje, i zahtevao je da budu niže i njemu podređene, u svakom smislu.

U tom smislu, možda bi se nametnuo zaključak iz izjave: „Za mene postoje samo dve vrste žena ‒ boginje i otirači", za kakve se sam opredeljivao. No, u slučaju takve kontroverzne, kompleksne umetničke ličnosti ni zaključci ne mogu da budu logični, jednoznačni ili ishitreni.

Žene su, upravo, bile Pikasova najveća inspiracija; izgarao je u jednakoj strasti prema njima i sa trideset, i sa osamdeset godina. Ali oslikavajući sve te svoje muze ‒ Fernan Olivije, Olgu Hohlovu, Mari-Terez Valter, Doru Mar, Fransoaz Žilo, Žaklin Roke ‒ neprestano je prikazivao sebe. „Na moju nesreću ili možda sreću, na stvari gledam shodno mojim ljubavima", rekao je, „a delo koje pravim moj je način vođenja dnevnika".

Koliko je ovaj stav egocentričan, koliko u svemu tome ima (kao i u svakoj partnerskoj vezi, a posebno onim emotivno hipertrofiranim) isprepletanosti karaktera, trenutnih stanja svesti i osećanja uzročno-posledične prirode, kolika je patološka potreba tih žena da iz boginja metamorfoziraju u otirač ‒ ostaje za neke druge analize. Činjenični bilans ostaje: dve su podlegle mentalnom slomu, a dve izvršile samoubistvo.

Jedna od njih je Mari-Terez Volter, koja na Pikasovoj slici „San" postaje njegova Madona. Senzualnost i erotičnost lica presečenog falusom slikar upotpunjuje jasnom koloraturnom simbolikom: zeleno oko glave usnule devojke materijalizuje nestalnost snova; belina tela evocira oblake, devičanstvo, ili mleko (poput kojeg bi trebalo da pleni put nekakve idealne žene); plavi fragmenti simbolišu mladost, nebesku (božansku) boju snoviđenja.

Izvan svih društvenih i duhovnih ograničenja genijalni stvaralac objedinjuje spoljni i unutrašnji svet, ne bi li stvorio svoj sopstveni. Nadrealni.

Prebolevanje Pikasa 

Sudbina samog platna jednako je neverovatna koliko i njegove protagonistkinje: umetnik će sliku demonstrativno pocepati laktom, da bi istu sedam godina kasnije, iako restauriranu, stručnjaci procenili na dvadeset dodatnih zelenih novčanica.

Iz kandži aristokratkinje, balerine Olge Hohlove, Pikaso je (kao 46-godišnjak) pobegao plavokosoj, sedamnaestogodišnjoj Mari-Terez. Premda možda jedinom koja ga je usrećila, ovom nežnom, potčinjenom, svojom Madonom slikar je lako manipulisao, verovatno shodno trenutnim potrebama u svrhu oslikavanja njenih mnogobrojnih portreta.

Ni rođenje kćerke Maje 1935. godine nije bilo dovoljno da omnipotentnog slikara zadrži pored sebe. Prepustila ga je Dori Mar, nikada ga više ne izneverivši.

Obesila se 1977. godine, a možda jedina satisfakcija u bolnim decenijama „prebolevanja Pikasa" mogla bi da bude ovekovečenje (doduše, u paru sa „prethodnicom" Olgom) na najpoznatijem genijevom delu, „Gerniki".

A Pablo Ruis Pikaso je preživeo. I nadživeo.