Opasne supstance vrebaju iz okoline

Mi nemamo deponije za industrijski i opasan otpad i na dosadašnjim odlagalištima, najčešće nesanitarnim deponijama, završavale su i razne štetne i opasne materije. Isto važi i za opasan otpad iz naših domova koji najčešće svoj životni vek okonča na nekoj komunalnoj deponiji ili, još gore, direktno u vodotoku.

„Nameće se pitanje šta da uradimo sa postojećim opasnim otpadom koji se našao na klasičnim odlagalištima, đubrištima. Uz atmosferske padavine dolazi do spiranja tog materijala i štetnih supstanci koje se u njemu nalaze. Dospevaju u vodotoke, odakle ulaze u biljni i životinjski svet preko lanca ishrane. Što je najgore, naši vodotoci su glavni izvor vodosnabdevanja nizvodno od tih đubrišta", kaže prof. dr Petar Bulat iz Instituta za medicinu rada Srbije „Dr Dragomir Karajović".

Na takvom području u blizini deponija nije moguće proizvesti ni zdravstveno bezbednu hranu. Nažalost, dešava se da njive nisu daleko od mesta gde završava i opasan otpad.

„Imate industrijski otpad koji i dan-danas neko samo prospe sa strane pored puta ili na svoj kompleks. To je izvor zagađenja. U zavisnosti od sadržaja tog otpada jeste i učinak na naše zdravlje", smatra prof. dr Slobodan Tošović sa Visoke škole zdravsteno-sanitarnih strukovnih studija „Visan".

Prof. Bulat smatra da je ono što se dešava u građevinarstvu dobar pokazatelj kako se neodgovorno odnosimo prema životnoj sredini i zdravlju. Prilikom rušenja uopšte se ne vodi računa o materijalima koji su ugrađeni u zgrade.

Azbest i rabljena ulja

„Pomenuo bih jednu veoma opasnu materiju ‒ to je azbest. U mnogim našim građevinama azbest se nalazi na različitim mestima. Kada dođe vreme za rušenje neke zgrade, ona se ruši kao da je sazidana od najbezbednijeg materijala. Niko ne vodi računa o azbestu", kaže prof. Bulat.

Azbest ne predstavlja opasnost dok njegova vlakna ne počnu da se raspršuju kroz vazduh. Dok proizvodi u koje je ugrađen azbest nisu oštećeni, nema načina da se iz njih oslobode azbestna vlakna. Međutim, kada dođe do oslobađanja azbestnih vlakana, to predstavlja veliki rizik po zdravlje.

Pažnju na azbestna vlakna skrenulo je pre svega obolevanje rudara u rudnicima azbesta i radnika koji su radili u fabrikama gde se azbest koristio kao sirovina za izradu različitih proizvoda. Oni su u znatno većem procentu od ostalog stanovništva obolevali od plućnih bolesti poput azbestoze, raka pluća i mezotelioma ‒ malignog tumora plućne maramice. Te bolesti su se kod njih javljale i 20 i 40 godina nakon ekspozicije ili izloženosti azbestu.

Za uklanjanje azbesta potrebne su posebne mere zaštite i posebno obučeno osoblje. Tamo gde je azbest ugrađen, ukoliko nije došlo do oštećenja, ne preporučuje se njegovo uklanjanje.

Još jedan opasan otpad koji sadrži toksične teške metale ‒ rabljena ulja završavaju u Srbiji na livadama, u rekama, u kućnim ložištima, ili se njima premazuju metalne ograde, građevinski blokovi. Koriste se i kao sredstvo za zaštitu drveta, poljoprivrednih mašina ili za uništavanje korova. Ta otpadna ulja zapravo su opasan otpad, koji nikako ne bi smeo da ima ovako široku upotrebu, jer zagađuje životnu sredinu i ugrožava zdravlje.

Samo litar rabljenog ulja može da zagadi milion litara podzemnih voda. Kontaminiraju se i zemljište i vazduh. Litar rabljenog ulja prosut na poljoprivredno zemljište čini tu površinu neupotrebljivom za narednih 20 godina.

„Nažalost, imamo neodgovornih pojedinaca koji koriste rabljena ulja za grejanje, što je katastrofalno, jer sagorevanjem takvih ulja u životnu sredinu dospevaju vrlo toksične materije i na svaki način to treba da izbegavamo. Sistemom otkupa rabljenih ulja možemo da ih recikliramo i da od njih pravimo druge korisne stvari", smatra prof. Bulat.

Opasnost po životnu sredinu predstavlja i ambalaža u kojoj se ova rabljena ulja čuvaju, poput raznih bačvi ili boca, koje na kraju završavaju na deponijama, bilo onim zvaničnim bilo divljim.