Helen Keler i En Salivan ‒ snaga uzajamne inspiracije

En je prvo naučila Helen da koristi ručnu azbuku. To je jezik znakova u kojem svakom slovu odgovara jedan znak „otkucan" u ruku gluve i slepe osobe. Na taj način se mogu spelovati cele reči i izraziti kompletne misli. Zatim je Helen ovladala veštinom „očitavanja" govora drugih, stavljanjem srednjeg prsta na usne, a palca na grlo govornika. Ubrzo je koristila i Brajevu azbuku, a zahvaljujući upornosti i predanosti svoje učiteljice, ovladala je govorom ‒ što je predstavljalo pravo čudo za nekoga ko je lišen sluha.

Helen je procvetala zahvaljujući kreativnom pristupu svoje mentorke, njena žeđ za učenjem i informacijama bila je neiscrpna. En Salivan je shvatila da je devojčici potrebno mnogo više obrazovnih podsticaja od onih koje joj može priuštiti u kućnim uslovima. Odlaze zajedno najpre u Institut za slepe Perkins, zatim u školu za gluve u Njujorku, žensku gimnaziju u Kembridžu i na kraju u Koledž Redklif, gde Helen stiče visoko obrazovanje.

Na tom putu, En Salivan je svoju učenicu verno pratila u ulozi interpretatora, „prevodila u ruku" ono što su učitelji govorili, prevodila beleške na Brajevu azbuku, uprkos svom lošem vidu ‒ čitala iz udžbenika i knjiga... Helen Keler je postigla veoma visok nivo obrazovanja, diplomirala je, doktorirala, bavila se književnim i humanitarnim radom. Na tom putu, sve vreme uz nju je bila njena učiteljica.

Dve žene su postale nerazdvojne i veoma zavisne jedna od druge. One su zajedno živele i putovale. Privatni život En Salivan u potpunosti je bio podređen Kelerovoj, u toj meri da je jedva pristala da se uda, i to pod uslovom da ne napušta Helen. Mnogi se nisu slagali sa tolikom bliskošću, pokušavali su da ih razdvoje i kritikovali su En, smatrajući je veoma manipulativnom. Mnogi su smatrali da je kroz Kelerovu ostvarivala svoje ambicije.

Međutim, bez obzira na kritike, niko ne može da ospori činjenicu da bez En Salivan Helen Keler ne bi postigla to što jeste. I kao što Helen Keler predstavlja inspiraciju za sve mlade ljude koji su gluvi i slepi, tako je En Salivan inspiracija za sve učitelje i nastavnike koji pomažu svojim učenicima da razviju svoj potencijal.

Veljko Ramadanović i poseta Helen Keler Srbiji

Veljko Ramadanović (1874‒1943) prvi je srpski specijalni pedagog i socijalni radnik. Školovao se u Pragu, a nakon povratka u Srbiju, 1896. godine, osnovao je školu za gluvonemu decu u Požarevcu i prilagodio Brajevu azbuku za srpski jezik. Namera mu je bila da osnuje i školu za slabovidu decu, ali u tome nije uspeo. Srbija u tom momentu još nije bila spremna za takvu vrstu škola, te je ubrzo zatvorena i škola za gluvonemu decu.

Za vreme Prvog svetskog rata, u Bizerti 1917. godine osniva srpsku školu za oslepele i ogluvele srpske vojnike. Već sledeće godine (1918) srpska vlada je ozvaničila njegovu Brajevu azbuku za srpski jezik, a po oslobođenju škola dobija svoju adresu u Zemunu, gde se i danas nalazi.

U cilju osposobljavanja i obrazovanja gluvoneme, slepe i invalidne dece, Ramadanović otvara mnoge škole po Srbiji, putuje po evropskim specijalizovanim školama i prenosi iskustva i tehnike obučavanja u Srbiju. Sa takvim ciljem učestvuje 1931. na Prvom svetskom kongresu za zaštitu slepih, održanom u Njujorku.

Tu se upoznao sa tada već književnicom Helen Keler, koju je doveo u tadašnju Jugoslaviju, gde je održala književno predavanje na Beogradskom univerzitetu i obišla školu u Zemunu. O tom susretu napisao je knjigu „Helen Keler moj susret i razgovor sa njom". 

Priredila: Blaženka Bijelić