Georgij Antonovič Gamov: počeci teorije o Početku

Veoma brzo, Gamov je osvojio naklonost i poštovanje mnogih od najznačajnijih fizičara epohe. Među njima bio je i sam Nils Bor, koji je ponudio Gamovu posao na Univerzitetu u Kopenhagenu. Tri godine kasnije, Gamov prihvata ponudu Ernesta Raderforda, drugog velikana fizike dvadesetog veka, sa kojim će provesti više od godinu dana u Kevendišovoj laboratoriji Univerziteta u Kembridžu. Iz Gamovljevog rada u te dve vodeće naučne ustanove ubrzo će proisteći nova shvatanja suštinskih procesa preobražavanja atomskog jezgra - nuklearne fisije i fuzije.

Po povratku u Sovjetski Savez, Gamov stiče zvanje glavnog istraživača pri Lenjingradskoj akademiji nauka. Ubrzo će, međutim, iskoristiti priliku koja mu se iznenada pružila u vidu poziva na naučni skup u Briselu kako bi emigrirao u Sjedinjene Američke Države, gde mu je smesta ponuđena katedra na Univerzitetu Džordž Vašington. Bilo je to 1934. godine. Od tog trenutka, Georgij Antonovič poznat je kao Džordž.

Glavne oblasti istraživanja kojih se Gamov poduhvatio u novoj domovini bile su stelarna astrofizika i kosmologija ‒ nauka o opštem ustrojstvu vasione i njenoj evoluciji. Već 1942. godine, dok je svet najvećim delom bio nemilosrdno uronjen u Drugi svetski rat, Džordž Gamov je objavio rad u kome je objasnio mnoge činioce od kojih zavisi životni put zvezda i naznačio fizičke procese koji omogućuju ne samo da zvezde sijaju već i da u svojoj vreloj unutrašnjosti ‒ poput kakvih kosmičkih alhemičara ‒ stvaraju hemijske elemente teže od vodonika i helijuma. Tako je Gamov produbio razumevanje veze između nas samih i svakodnevnih stvari koje nas okružuju sa događanjima u skrivenim središtima zvezda.

Svakako najpoznatiji deo naučnog opusa Džordža Gamova odnosi se na razradu i potkrepljenje dalekosežne teorije koju je prvi predložio belgijski sveštenik i astronom Žorž Lemetr. Reč je o teoriji po kojoj je vasiona započela svoje postojanje i trajanje eksplozivnim širenjem iz „primordijalnog atoma", neuhvatljive početne tačke ili početnog stanja beskonačno malih dimenzija ‒ praiskonskog singulariteta. Lemetrova i Gamovljeva teorija mogla je da objasni veoma važan fenomen ‒ međusobno udaljavanje galaksija koje su dvadesetih godina otkrili Henrijeta Svon Levit, Edvin Habl i Milton Hjumason ‒ ali je i predvidela otkriće kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja, što će, ne bez upliva srećne slučajnosti, poći za rukom Arnu Penzijasu i Robertu Vilsonu decenijama docnije. Danas pomenuta teorija čini okosnicu standardnog kosmološkog modela. Poznajemo je pod nazivom koji su joj, isprva podrugljivo, nadenuli njeni protivnici na čelu sa ser Fredom Hojlom: Veliki prasak.

Pred kraj života, kao i mnogi drugi velikani, Džordž Gamov se posvetio sasvim drugačijem području naučnog istraživanja, zainteresovavši se za biologiju, i to u prvom redu genetiku ‒ još jednu disciplinu koja se vrtoglavo razvijala. I ovde je njegov doprinos bio kolosalan: upravo je on prvi pretpostavio da četiri različita nukleotida u sastavu deoksiribonukleinske kiseline, ili DNK, grupisana u različite triplete, čine genski zapis koji čuva informacije o naslednim odlikama živih bića. Tako je, pre no što će se nakloniti i oprostiti od svetske naučne publike, Džordž Gamov odškrinuo vrata još jedne velike pozornice traganja za saznanjem.

Ostao je upamćen i po čitavom nizu popularnih knjiga u kojima je na jednostavan, duhovit, ali i duboko sadržajan način razjasnio mnoge od ključnih zamisli naučnika kojima se ljudska intuicija, svakodnevna svest i zdrav razum neretko opiru. Istaknuto mesto među tim knjigama zauzima delo „Gospodin Tomkins u Zemlji čuda" sa još tri nastavka, gde je Džordž Gamov pokazao nezaustavljiv kreativni duh i istančan smisao za humor, umnogome oplemenivši brojna poglavlja istorije nauke u čijem je ostvarenju odigrao vodeću ulogu.