Magnetska privlačnost

Da li bi se moglo zaključiti da se ljubav dveju duša deli podjednako, budući da u sjedinjavanju obe učestvuju, i korist je obostrana?

Odgovor je svakako pozitivan, sa (neizbežnim) ali ‒ pošto je duša onog koji ne voli sa svih strana zaklonjena, te prekrivena nekim „zastorima" ovozemaljskim ‒ ona ne može osetiti tu sebi blisku duševnu „dopunu", na nivou gde se spustila.

Čim bi se ovih „zastora" oslobodila, omogućila bi joj se jednakost i jedinstvo sa „dopunom". Duša voljenog je slobodna, smatra andaluski filozof Ibn Hazm, lako pronalazi i teži onom s kim može da podeli bliskost, upućuje se prema njemu, i privlači ga poput magneta koji privlači gvožđe.

Poređenje je zbilja na mestu, budući da snaga materije magneta nema dovoljnu samostalnost da se odvoji, ne bi li se ustremila ka gvožđu (koje je istorodno, njegovoj stihiji pripadajuće). Ali snaga gvožđa, velika kakva je, ustremljuje se ka magnetu, jer inicijativa ‒ pokret uvek dolazi od onog ko je jači.

Nesputana snaga gvožđa traži onu njoj sličnu, prepuštajući joj se ne dobrovoljno i namerno, već po hitnosti, prirodi i neophodnosti. Gvožđe u ruci se ne ustremljuje sve dok nije u stanju da savlada otpor. No, kada se njegove čestice umnože do stadijuma međusobne zauzetosti, zadovoljenja sebi sličnima ‒ povećana snaga magneta se izjednačava sa masom tela železa, te se on vraća u prvobitan oblik.

Ekvivalentan primer je i energija vatre dobijene kresanjem kamenja ‒ ona se ne pojavljuje, ne oslobađa sve dok se njena snaga ne pobudi približavanjem, udarcima i trljanjem kamena o kamen. Da li je ovo još jedan dokaz perpetuumskog, sveobuhvatnog postojanja, pretvaranja i kruženja energije?

Nigde se, obrazlaže u nastavku Hazm, neće naći dvoje zaljubljenih između kojih ne postoji sličnost i podudarnost osobina, makar u najmanjoj mogućoj meri; ona je neophodna, jer se njihovim uvećavanjem uvećava i ljubav. Zbog toga se rastužio Hipokrat kad su mu opisali simptome bolesti čoveka koji je prema lekaru tvrdio da gaji plemenita osećanja. „Zavoleo me je jer mu odgovaram nekim svojim manama", objasnio je.

Zanimljiv je i slučaj utamničenog Platona koji je nekog ministra zamolio da pita vladara šta ima protiv njega. Ovaj mu je preneo da vladar oseća neku težinu u duši, kojoj ne zna porekla i razloga.

Dalje svedoči filozof: „Osetio sam potrebu da u sopstvenoj duši pronađem sličnost s njegovom, da među svojim nađem osobine slične njegovim, ne bih li mu se približio. Tako, otkrivši da on ne podnosi nepravdu, razvio sam takvu osobinu u sebi. Kad sam je potpuno čuvstveno iskusio, istom su me tamničari oslobodili. A vladar je izjavio da je nestalo ono što mu je dušu zbog mene pritiskalo."

Činjenica da ljubav nastaje usled spoljašnje lepote samo potvrđuje tezu da je duša prekrasna, te da se zanosi svime što je divno, a oseća naklonost prema sličnom (Similis simili gaudet ‒ Sličan se sličnom raduje). Kad duša ugleda savršen lik, ona traga po dubini njegovoj, pa ako pod privlačnom spoljašnošću ne nađe ništa sebi slično, ona pluta po površini, i to je strast. No ako pak pronađe sličnosti, nastaje čvrsta i prava ljubav. Spoljašnost na divan način sjedinjuje udaljene čestice duše, a njihovo razdvajanje „duševlasnici" uvek doživljavaju kao prinudu.

To je (verovatno zaljubljeni) Ibn Hazm izrazio stihovima:

„Volim razgovor koji se o njoj vodi i
Koji me obliva mirisom plemenite ambre.
Ako progovore, ja slušam samo onu koja kraj
Mene sedi, iako su reči drugih divne, razigrane.
Voljenu ne bih ostavio ni kad bi došao
K meni na razgovor vladar pravovernih.
Odlazeći od nje, ne prestajem da se prema njoj
Osvrćem, a koračam kao da su mi noge slomljene.
Pogled moj na njoj počiva iako mi se telo od nje
Udaljava, gledam je kao što davljenik gleda obalu.
Davim se u vodi sećajući se da sam daleko od nje
Kao što su od vode daleko žedna usta u jari i prašini.
Ako me upitaš: Može li na nebo da se ispne?
Odgovoriću: Može, a ja znam gde su stepenice za nj."