Dokumenti u rasejanju

„Naših arhiva ima najviše vani i one su najinteresantnije. Ja sam u arhivi MIP-a NDH u Zagrebu bio pronašao jednu fasciklu sa francuskim dokumentima, izveštaji iz Francuskog poslanstva u Beogradu 1938-1939, interesantni dokumenti, a nalazili su se u kasi zadnjega ministra vanjskih poslova NDH Alajbegovića. To su Nemci bili dali ustašama neke stvari iz arhive koje su zaplenili u Francuskoj."

Marambo je smatrao da takvih dokumenata, koje su Nemci delili iz Francuske arhive, ima i u Italiji, Češkoj i da su oni neophodni za pisanje „naše" istorije, jer su „naši" dokumenti nestali. To nije pitanje samo onih kojima je traganje za prošlim događajima životno opredeljenje, već je neophodno tačno utvrditi neke činjenice iz prošlosti da bi se donela bolja rešenja za budućnost.

„Različite su sudbine naših arhiva. Eto arhiva Srpskog poslanstva u Beču do 1918. se nalazi u SSSR-u. Kada je Srbija zaratila 1914. poslanstvo je svoju arhivu dalo na čuvanje Ruskom poslanstvu u Beču, a kad su Rusi zaratili dali su svoje arhive na čuvanje Holanđanima. Posle rata 1918. vratili su Holanđani Sovjetima tu arhivu, a sa njom i srpsku arhivu."

Da podsetimo, sovjetska Rusija i Kraljevina SHS nisu baš negovale prijateljske odnose. Jovanović je ukazao na sudbinu i značaj arhive srpskog poslanstva u Beču između dva svetska rata.

„To je interesantno, jer je Beč bio centar kako komunističke tako i ustaške delatnosti. Našao sam bio jedan dokument, molbu nekog Jelića sa Hvara koji je pre rata bio činovnik u poslanstvu u Beču. Jelić je 1941. prišao ustašama, pa u ovoj molbi u kojoj traži odobravanje ženidbe nabraja svoje zasluge za ustaše te navodi kako je arhivu Jugoslovenskog poslanstva iz Beča poslao u Zagreb i kako je za Gestapo radio od 1934. Ja u Zagrebu nisam mogao pronaći ovu arhivu. Možda je negde u nekoj našoj ustanovi pa onako leži, ili su je prodali kao stari papir."

Da li je moguće da prošlost završi kao stari papir? Sirovina za reciklažu? U traganju za činjenicama koje sadrže dokumenti često se pronađe i nešto što niste tražili, što nije bio cilj istraživanja, ali to posredno slikovito prikazuje određeno vreme, prilike, sudbine ljudi... Svako čitanje jednog dokumenta otkrije nešto novo. Ono što se na prvi pogled učini kao običan, beznačajan papir možda u sebi sadrži podatke koje mogu da otkriju nove puteve u istraživanjima. Da bi se imao krov nad glavom prvo se mora izgraditi temelj.

„A gde je arhiva staroga MUP-a, tu ima interesantnih policijskih stvari, je li ona u Državnoj arhivi ne znam. Ali su tu Nemci pročistili ponešto što je njih interesovalo. To je za njih radio arhivar Mikel, koji je posle oslobođenja radio u arhivi Narodne Skupštine. Govorio sam ja o tome i vodio istragu. Jedna moja činovnica ga je saslušavala, ali se on držao drsko. Neki drugovi su mi govorili da je to dobar starac, te se tako stvar svršila, a možda ga je Ozna bila uzela za sebe jer se takvi uplaše, no to ne znam. Nedavno je taj stari umro, za njega sam čuo da je pisao nekakav dnevnik."

Razgovor sa Vojislavom M. Jovanovićem, koji je trajao četiri sata, saradnik tajanstvenog Instituta je obavio 15. juna 1951, beleška je sastavljena sutradan.