Začini kroz vekove i civilizacije

Začini i začinsko bilje odigrali su važnu ulogu u razvoju zapadne civilizacije. Danas se obilato koriste u obogaćivanju ukusa hrane, no u antičko i srednjovekovno doba bili su vrlo retka i vredna roba koja se upotrebljavala u medicini, te izradi parfema, eteričnih ulja i aroma.

Verovali ili ne, najraniji zapisi o upotrebi začina dolaze iz asirskih mitova. Mit govori da su bogovi pili susamovo vino noć pre nego što su stvorili Zemlju. Prvi pravi dokaz o upotrebi začina potiče iz zapisa i umetničkih radova ranih civilizacija. Hijeroglifi u Velikoj piramidi u Gizi prikazuju radnike kako jedu luk i beli luk za snagu. U knjizi kraljeva, kraljica od Sabe dala je počast kralju Solomonu u vidu začina, zlata i dragog kamenja.

Prvi grčki olimpijci slavili su pobedu 1453. god. pre nove ere noseći krune načinjene od lovora i peršuna. Oko 400 godina pre nove ere Hipokrat, grčki lekar, naveo je više od 400 medicinskih preparata izrađenih od začina i začinskog bilja, a gotovo polovina njih se i danas koristi. Nastao je opsežan put začina „Zlatni put Samarkanda", koji se protezao preko pustinja južnoazijskih i srednjoistočnih carstava.

Kako je kasnije Rimsko carstvo dominiralo, Rimljani su počeli da plove iz Egipta prema Indiji kako bi trgovali začinima. Bilo je to teško dvogodišnje putovanje preko Indijskog okeana da bi se nabavio biber, uz cimet, muskatni orah, karanfilić i đumbir. Za vreme rimske vladavine, začini su bili dostupni samo višim klasama koje su ih cenile kao suvo zlato. Nakon pada Rimskog carstva znatno je smanjena upotreba začina, kao i trgovina istim. Kako se u srednjem veku evropska kultura razvijala, potražnja za začinima bila je ključ za širenje svetske trgovine.

Mnogi svetski najcenjeniji začini dolazili su iz Kine, Indije i Indonezije, uključujući Molučka ostrva. Evropljani su začinima direktno trgovali s istočnim kulturama, dok su u isto vreme istraživači upoznavali nove svetove i trgovačke rute. U drugoj polovini 13. veka istraživanja Marka Pola uzdigla su Veneciju u najvažniju trgovačku luku, te kao takva, Venecija prosperira sve do 1498. g. Negde u isto vreme Portugalcima i Špancima cene začina bile su toliko visoke da su počeli da istražuju i pronalaze vlastite rute do ostrva bogatih začinima. Portugalski istraživač Vasko da Gama oplovio je oko afričkog Rta dobre nade kako bi došao do Kalkute u Indiji. Vratio se i doneo biber, cimet, đumbir, drago kamenje i ponudu indijske princeze da nastave trgovinu. Godine 1492. Kristifor Kolumbo stigao je u Ameriku u potrazi za Molučkim ostrvima. Iako ih nije našao, Kolumbo se svojim sponzorima u Španiju vratio s pimentom, vanilom i crvenom paprikom (čilijem), koje je našao na Karipskom arhipelagu.

Španci su 1519. god. poslali Fernanda Magelana prema zapadu da oplovi svet. Magelan je umro na Filipinima, a njegova posada je izgubila četiri od ukupno pet brodova. Uprkos tome, brod koji je opstao uspeo je da preveze toliko bibera i ostalih začina da je putovanje donelo finansijski uspeh. U međuvremenu, Holanđani su prosperirali snabdevajući Portugalce brodovima i posadom. Na početku 16. veka Holanđani su preuzeli kontrolu nad snabdevanjem i trgovinom u severnoj Evropi.

Do kraja 17. veka još su neka ostrva pala pod njihovu kontrolu, što im je omogućilo potpunu kontrolu nad azijskom trgovinom začina. Kada su cene začina počele da padaju, Holanđani su pokušavali veštački održavati cene visokim, spaljivanjem šuma cimeta, a muskatne orahe namakali su u kisele rastvore i tako onemogućavali dalji rast semenki i njihov dalji uzgoj.
Elizabeta Prva kraljevskom poveljom daje Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji (East India Company), koju su osnovali trgovci, ekskluzivna prava za trgovinu sa Indijom na 15 godina. Istorija je pokazala da je ta kompanija vladala Indijom u punom smislu reči sve do njenog raspuštanja 1. januara 1874.

Amerikanci su se u svetsku trku za začinima uključili 1672. godine. E. Jejl iz Bostona, bivši činovnik Britanske istočnoindijske kompanije u Madrasu u Indiji, pokreće vlastiti posao sa začinima. Stiče bogatstvo kojim će se jednog dana osnovati Univerzitet Jejl. Amerikanci su sve više doprinosili svetu začina. Teksaski doseljenici proizveli su čili prah 1835. kao lakši način za pripremu meksičkih jela. Godine 1889. istraživači u Votsonvilu, u Kaliforniji, otkrili su tehniku dehidracije luka i belog luka, a 1906. napisan je prvi standard o čistoći začina (poznat kao „US Pure Food and Drug Act"). Međutim, sve više začina sadi se na zapadnoj hemisferi, uz široku paletu začinskog bilja i aromatičnih semenki. Brazil je danas jedan od glavnih „igrača" u proizvodnji bibera, Grenada je glavni proizvođač muskatnog oraha (imaju orah i na nacionalnoj zastavi). Na Jamajci se proizvode đumbir i najkvalitetniji najkvirc; Nikaragva, Salvador i SAD uzgajaju susam.

Evropa i Kalifornija proizvode mnogo začinskog bilja, dok je Kanada poznata po aromatičnim semenkama kao npr. borovici. Od samog početka, najjače nacije kontrolisale su trgovinu začinima. Isto se može videti i danas ‒ SAD je najveći kupac začina, a prate ga Nemačka, Japan i Francuska.

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 13. feb 2018, 19:28)
anonymous Lala [neregistrovani]

E da,

Ta nema boljeg začina od bibera , nemogu da zamislim da jedem supu a da je ne zabiberim , i to onako muški .