Kontroverzni Mikelanđelo

To je bilo doba koje je prosto zahtevalo gigante. Javne zgrade bile su monumentalne, privatne kuće velelepne, gradske zidine masivne. U to doba podviga Piko dela Mirandola je sa 18 godina govorio 22 jezika, Lorenco Veličanstveni je umro ispivši biserni prah, a papa Julije II rastopljeno zlato. Godine 1501. je pedeset nagih kurtizana plesalo usred Vatikana, slaveći Lukreciju Bordžiju.

Ipak, moć tog doba ‒ kao i svaka moć ‒ bila je prevashodno muška, a falusoidna kultura se oličavala u brojnim stubovima, erektovanim statuama načičkanim po nišama svake zgrade, dok je papa Pavle III žarko želeo da podigne repliku obeliska iz Heliopolisa.

Mikelanđelo je daleko prevazišao savremenike. Uzvisio se svojim skulpturama, oživljavajući kamen munjama i gromovima vrhunaca sladostrasti. U svemu je bio herojski muževan. Plastično je okarakterisao umetnost: „Ukoliko slika koja iz blizine više nalikuje dobroj skulpturi, utoliko je uspešnija". Njegove figure, premda kolosalne, ipak su više ljudske nego što su božanske ili demonske. Većim delom su gole, bez oreola ili rogova, bez krila ili đavolskih simbola.

Uglavnom su to figure mladih muškaraca. On redovno uzima muške modele i za ženske figure. Na mnogim njegovim crtežima žene se razlikuju od muškaraca jedino po dužini kose.

U platonizmu je uzvišenost poruke, skrivene ovako očiglednom fascinacijom nagim muškim telom, mogla biti smatrana vrlinom (lepota kao put ka istini), no s hrišćanske tačke gledišta, svakako je predstavljala greh. Kroz čitav život je umetnika „verno pratila" unutrašnja borba između ovih ekstremnih stanovišta. S jedne strane, kako primećuje Hauard Hibard, njegova umetnost je bila „najličnija u celoj renesansi i pokazuje fizičku strast prema muškom telu do neverovatnog stepena"; s druge, Mikelanđelo je bio „samokritičan, opsesivni asketa koji se poslednjih dvadeset godina potpuno posvetio Bogu".

Jedan od „plodova" ove vrste fascinacije svakako je potpuno erotizovana statua Pobede, posvećene Tomazu Kavalijeriju. Mikelanđelo ga transformiše u Spasitelja, a sebe smešta u klečeći položaj, kao Hristovu nevestu (sposa). Na ovaj način sublimira svoju želju prema četrdeset godina mlađem plemiću (prestravljenom strasnim izlivima začudnog skulptora koji spava u čizmama i jaše mazgu), te njihovu ljubav ovekovečuje u svoj svojoj čistoti.

Iako je u jednom sonetu (kojih je, kao i epitafa, u velikom broju ostavio u amanet istoriji književnosti) izjavio da najviša forma ljubavi ne može biti ostvarena sa ženom, jer ona „nije vredna mudrog i muževnog srca", demantovao se 1538, kada mu je bilo 63, a Vitoriji Koloni 48 godina. Bila je to intelektualka, politički aktivna reformatorka, što je nije sprečavalo da se uspešno iskazuje u poeziji, naročito u fazi monaštva (kome se posvetila nakon smrti svog supruga).

Savremenici su je nazivali „zastrašujućim stubom koji uspešno odoleva besnim olujama", a sam Mikelanđelo „muškarcem u ženi" (un uomo in una dona); ovo je, s njegove strane, neupitno iskaz najvećeg divljenja. Kombinacija njene pobožnosti, lepote, dobrote i oštrog uma nije ga inspirisala samo tokom njihove platonske veze, već su njen lik istoričari umetnosti prepoznavali u mnogim radovima, i posle njene smrti (1547); takođe, postavivši je na pijedestal, spevao joj je najlepše stihove ‒ može se reći filigranski obrađene opise Danteovog odnosa sa Beatriče.

Stoga nimalo ne začuđuje teza biografa po kojoj je umetnikova želja bila da počiva pod Vitorijinim nogama.