Najuzbudljivija ljubavna afera jednog pisca

Neke žene već padaju u nesvest, jer su čule da su takvi slučaji već zabeleženi na ovakvim događajima, i da nisu ostali nezapaženi. Neki nagađaju čime će događaj biti otvoren. Neki su tu jer su i svi ostali tu. U tačno dvadeset sati počeće javno čitanje Čarlsa Dikensa, događaj koji je, sudeći po euforiji publike, bio nešto poput rok koncerta 19. veka.

Engleski pisac Čarls Dikens je imao krajnje dinamičan, pa čak i skandalozan ljubavni život. Bio je zaljubljen u mlađu sestru svoje žene; sestra umre, on je kuje u zvezde, jer nema savršenije drage od mrtve drage. Nastavi da živi sa ženom, koja je bila odlučna u tome da ostane živa i nesavršena; upozna mladu glumicu, zbog koje konačno reši da ostavi staru ženu, ali posle svega toga, Dikens umre zbog jedne druge ljubavi.

Najuzbudljivija ljubavna veza Dikensovog života bila je njegova veza za publikom, a mnogi smatraju da su upravo veliki napori koje je ulagao tokom svojih čitalačkih turneja širom Britanije i Amerike, doveli do srčanog udara koji je prouzrokovao piščevu smrt u pedeset osmoj godini života.

Na današnji dan, pre dvesta šest godina, Čarls Dikens se rodio, da bi uskoro zatim postao ne samo pisac već i jedan od pionira masovne kulture. Naime, Dikensova dela, počevši od prvog romana, Pikvikovog kluba, doživljavala su momentalni uspeh i popularnost. Tome je, s jedne strane, uzrok bio način na koji su objavljivana. Dikensova proza objavljivana je u formatima koji su zapravo više ličili na novine, nego na knjige. To nije bilo simptomatično samo za njega. Serijalizacija romana postala je praksa u devetnaestom veku iz ekonomskih razloga ‒ štampanje romana u nastavcima koštalo je izdavače manje i omogućavalo da svaki deo prodaju po nižoj ceni, te su nastavci bili priuštivi široj publici. Što je najvažnije, priče su prekidane na najzanimljivijim mestima u radnji, što je nagonilo čitaoce da kupuju nastavke sve dok se roman ne završi.

Entoni Trolop, Dikensov kolega i savremenik, uporedio je prodaju njegovih romana sa prodajom „ovčijih butki, ili vekni hleba". Zaista, Dikensova popularnost je bila nesvakidašnja, i do tog trenutka, neviđena. Ljudi su pričali o likovima iz njegovih dela kao da su im poznanici, pisali su mu pisma, sa predlozima kako da usmerava sudbine likova, zahvaljivali mu što je u njihove domove uveo prijatelje poput malog Pipa, ili starog Pikvika. Njegova dela poznavali su svi staleži - od kraljice Viktorije, koja je čitala Olivera Tvista, do nepismenih siromašnih radnika, kojima su drugi čitali Teška vremena.

To je, uostalom, bio jedan od Dikensovih osnovnih ciljeva - učiniti ljude jednakim, obraćati se svima, celom „okeanu čovečanstva". Prema njemu, sredstvo za izjednačavanje ljudi nije bio nikakav politički program, već nešto znatno „fantastičnije" ‒ sposobnost imaginacije.

Tako su i pokrenuta javna čitanja 1853. godine u Birmingemu. Počela su kao događaji humanitarnog karaktera, no posle velikih uspeha koje su postigli, postali su piščev osnovni izvor prihoda, i to ne malih prihoda. Od tog trenutka, Dikens kao osoba postaje ikona popularne kulture anglofonih zemalja. Sam je čitao deonice svojih dela, i to sa takvim glumačkim žarom da su mnogi njegova čitanja poredili sa pozorišnim predstavama.

Pismenima, koji su dela možda imali priliku da čitaju, pružao je upečatljiviju sliku svojih mehanizovanih likova i neobično živih ulica. Nepismenima je davao priliku da zaborave na svoj hendikep i da ne ostanu uskraćeni uzdizanja u maštanju samo zbog toga što su uniženi u društvu. Njegove priče nisu publiku odnosile u neki drugi svet, već su je budile iz dremeža, navodile da stvarni svet, u kojem žive, posmatraju na neki drugi način - kao da su vraćeni u detinjstvo, u kom mašta uvek pomalo muti jasne konture realnosti.

Probuđena mašta teško ostaje budna zadugo, ukoliko nema ko da je održava budnom. A Dikens svojoj publici nije dopuštao da zadrema. Svojim neumornim tempom pisanja i stalnim čitalačkim turnejama učinio je da njegove reči dopru do svakog uha, da izmišljene priče postanu deo svakidašnje realnosti i da njegova, malo smešna, malo strašna, ali najpre maštovita vizija sveta, svakoga natera da se barem na tren zapita da li svet može izgledati drugačije.