Moć elektrohemije

Profesor Kompton je objavio više od 1.480 radova i sedam knjiga, koje su citirane oko četrdeset osam hiljada puta, čime se sa 92 poena visoko kotirao na Hiršovom indeksu uspešnosti naučnoistraživačkog rada. Glavni je i odgovorni urednik i osnivač veoma uticajnog časopisa „Elektrohemijske komunikacije" i član je uredničkih odbora mnogih drugih časopisa iz oblasti elektrohemije iz celog sveta.

Kao profesor na Katedri za elektrohemiju Univerziteta u Oksfordu, da li biste nam rekli nešto više o svojim aktuelnim i skorijim istraživanjima?

‒ Nastavljamo da istražujemo senzore. Za njima vlada potražnja. Zapravo, u toj oblasti ispitujemo i bakterije, elektrohemiju bakterija, s ciljem da proizvedemo jednostavne senzore, kao što su, na primer, oni za polno prenosive bolesti. Zatim, elektrohemijski možete analizirati i pljuvačku. Umesto da radite analize krvi, dovoljno će biti da čovek lizne elektrodu i da se tako očitaju njegove vrednosti različitih bioloških markera. Trenutno radimo na velikom projektu koji se bavi biomarkerima bipolarnog poremećaja. Time se bavimo u domenu primenjene nauke. Međutim, veći deo mog rada, kao što sam na predavanju pomenuo, posvećen je nanočesticama i hemijskim promenama koje se dešavaju kad se od velikog upućujemo ka malom, ka nanosvemiru.

Možete li nam objasniti o čemu je bilo reči u predavanju pod nazivom „Nanouticaji ‒ nov uvid u nanočesticeˮ, koje ste održali u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti?

‒ Za nanočestice odavno znamo. Prisutne su u vulkanima, ima ih u prirodi, ali u poslednjih nekoliko decenija pojavljuje se sve više veštačkih nanočestica, a razloga za to ima mnogo. Na primer, nanočestice srebra se u proizvodnji odeće koriste za ubijanje bakterija i ublažavanje neprijatnih mirisa a nanočestice titanijum-dioksida se koriste kao zaštita od sunca. Važno je da postoji analitička hemija koja nam omogućava da ih otkrijemo i shvatimo kako se ponašaju.

Zapravo, upotreba većine veštačkih nanočestica nije regulisana zakonom. Ne postoji zakon koji kaže da li takvi materijali smeju ili ne smeju da se koriste. To je zato što ne postoji analitička hemija koja bi dovela do usvajanja zakona ukoliko to bude potrebno. Zato mi nastojimo da razvijemo analitičku hemiju koja će to moći da ostvari.

Pošto smo u tome donekle uspeli, nastalo je novo zanimljivo pitanje: Šta se to dešava na nano nivou, koji je sam po sebi toliko različit i može li se to saznanje iskoristiti kao uvid u fundamentalnoj nauci, ali i za pravljenje kvalitetnijih materijala? U predavanju sam naveo nekoliko primera za to. Jedan se odnosio na nanočestice u litijum-jonskim baterijama i na izbor optimalnog materijala za njih.

Drugo pitanje kojim smo se pozabavili glasi: Zašto nanočestice ubijaju bakterije i zašto ne ubijaju ljudska bića? U Velikoj Britaniji postoji izreka koja kaže da se bogati i plemići rađaju sa srebrnom kašičicom u ustima. Izvesno je da ih ta srebrna kašičica neće ubiti, zar ne? Neki bi se sa žaljenjem složili s tim, ali činjenica je da ih srebro ne ubija. No ako se posmatra na nano nivou, te čestice su otrovne. Mi želimo da ispitamo zašto ova promena u veličini utiče na hemiju, na dejstvo tog materijala na ljudska bića.

Na predavanju ste objašnjavali kako se uočavaju bakterije. Možete li nam reći nešto više o tome, o crvenim krvnim zrncima?

‒ Eksperiment sa crvenim krvnim zrncima je dobar primer. Naime, broj ovih ćelija i brzina kojom se kreću ukazuje na neke bolesti. Ako postoji senzor koji prati po jednu ćeliju i beleži koliko se ona često pojavljuje, on će tada detektovati, recimo, malariju, kod koje će učestalost pojave ćelija biti znatno manja.

Održali ste bezbroj plenarnih i gostujućih predavanja na raznim univerzitetima i drugim ustanovama širom sveta. Kako nalazite vremena za sve to?

‒ Uživam u tome i sve to radim s velikim elanom. Imam i tu sreću da radim sa mnogo talentovanih ljudi iz celog sveta. Imam odličan tim od oko dvadeset petoro ljudi koji rade ostvarujući punu sinergiju. Takođe, funkcionišemo po principu vodoravne hijerarhije, nema viših i nižih pozicija. Studenti mogu da dođu pravo kod mene i pitaju šta ih zanima. Smatram da je ova horizontalna organizaciona struktura veoma praktična. No, u srcu svega toga leži naučna radoznalost, želja za otkrivanjem novog. Rad s mladim talentovanim ljudima je snažan pokretač. 

Gde se, po vašem mišljenju, danas izvode najzanimljivija elektrohemijska istraživanja? U kojoj zemlji? Na kom univerzitetu?

‒ Mislim da su pokretači nauke pojedinci, a ne ustanove. Smatram da u svim delovima sveta ima talentovanih ljudi. Elektrohemija je sama po sebi mala oblast, ali veoma uticajna. Zato pojedinci tu mogu da daju veoma značajan doprinos, bez obzira na to gde se nalaze i uz znatno manje troškove nego u nekim drugim oblastima. U struci srećem ljude i sa drugog kraja sveta. Svuda ima pametnih ljudi.

Ovo nije prvi put da ste u Beogradu. Koliko poznajete Srbiju?

‒ Peti put sam ovde. Imao sam tu čast da me ovdašnji stručnjaci u oblasti fizičke hemije pozovu na razne konferencije. Učestvovao sam na tim konferencijama i dovodio sam studente i specijalizante sa postdoktorskih studija. Obišao sam Beograd. Posetio sam i Novi Sad i manastire na Fruškoj gori, odakle se pruža divan pogled na Dunav. Mislim da je ovo prelepa zemlja. Ovde se uvek osećam dobrodošlim. Stekao sam utisak da su ljudi ovde veoma pametni i vrsni intelektualci. Dok sam šetao Beogradom, oduševio sam se velikim brojem knjižara. Ima ih svuda. Čak i juče, dok sam šetao pored reke, video sam ljude koji su prodavali polovne knjige. Meni je to veoma zanimljivo. Vidi se da je ovde razvijena kultura čitanja i da ljudi poseduju opsežna znanja, interesovanja i široku kulturnu radoznalost.