Pelagra i njen uzrok: neopevana pobeda epidemiologije

Pelagra je potencijalno smrtonosno oboljenje koje se odlikuje zapaljenjem kože, probavnim smetnjama i gubitkom umnih sposobnosti. Najstariji opis kožnih promena koje se javljaju kod pelagre sastavio je 1735. godine španski lekar Gaspar Kasal, rodom iz Đirone u Kataloniji, u to vreme zaposlen u Ovijedu. Ovaj opis je nepune tri decenije kasnije, 1762, objavio njegov kolega Huan Seviljano u okviru izveštaja o zdravstvenom stanju stanovništva grofovije Asturija. Zbog toga je oboljenje dugo bilo poznato kao „asturijska guba". Pomenuti opis smatra se najstarijim prikazom jednog patološkog sindroma u savremenom smislu reči. Naziv pelagra skovan je u severnoj Italiji, gde je bolest takođe bila endemska, i dolazi od izraza pell agra, što u lombardijskom dijalektu italijanskog jezika označava „grubu kožu". Predložio ga je lekar iz Milana po imenu Frančesko Frapoli.

Od pelagre su uglavnom obolevali žitelji siromašnih seoskih područja, i to onih gde je glavna namirnica bio kukuruz. Zbog toga su lekari dugo smatrali da uzrok oboljenja mora da leži u nekom toksinu prisutnom u toj žitarici, ili pak u nekoj zarazi koja bi se kukuruzom prenosila. U devetnaestom veku, pelagra je u Francuskoj praktično iskorenjena narodnozdravstvenom kampanjom da se upotreba kukuruza ograniči. Ipak, u mnogim krajevima ostala je endemska, te je i dalje pogađala veliki broj osoba, kako u Evropi tako i na drugim kontinentima. Početkom dvadesetog veka je u Sjedinjenim Američkim Državama dostigla epidemijske razmere, naročito na jugu. Broj obolelih dostigao je milione, uz stotine hiljada smrtnih ishoda. U inicijativi da se pelagri stane na put, u Spartanburgu je 1915. godine uspostavljena posebna bolnica sa ciljem da joj se precizno odredi uzrok. Zadatak je poveren doktoru Džozefu Goldbergeru.

Kako bi ustanovio u čemu je tačno veza između tipa ishrane i pojave pelagre, Goldberger je osmislio odgovarajuće istraživanje i sproveo ga uz učešće štićenika Državnog zatvora Misisipija u Džeksonu, kojima je zauzvrat obećana sloboda. Jedanaestorica ispitanika jeli su isključivo kukuruz i već treće nedelje sedmorica od njih počeli su da pokazuju nesumnjive znake pelagre. Sveže povrće i voće dovelo je pak do brzog oporavka. Tako je Goldberger nepobitno dokazao da uzrok bolesti uistinu leži u načinu ishrane, a ne u pridruženim činiocima. Nažalost, ovaj nepobitan dokaz većina lekara od autoriteta prihvatila je sa višegodišnjom zadrškom, odloživši tako primenu dragocenog saznanja i bespotrebno uvećavši danak u ljudskim životima i zdravlju. Ubrzo je ipak, na sreću, svest o važnosti preventivnih mera prevladala i pelagra je većinom pobeđena.

Danas znamo da je pelagra klinički sindrom koji se javlja kao posledica nedostatka niacina, jedinjenja koje se po klasičnoj nomenklaturi vitamina ubraja u grupu B. Oboljenje nastaje isključivo ako je nedovoljan i unos esencijalne amino-kiseline triptofana, koja u organizmu inače obezbeđuje građu za sintezu niacina. Pelagra se ubedljivo najčešće viđa pri ishrani zasnovanoj na kukuruzu upravo stoga što je ta namirnica siromašna kako niacinom tako i triptofanom. Zanimljivo je, međutim, da su starosedeoci američkog kontinenta, koji su prevashodno konzumirali kukuruz, veoma retko obolevali od pelagre. Tajna njihove pošteđenosti ležala je, kako se znatno kasnije ispostavilo, u tradicionalnom postupku nikstamalizacije ‒ potapanja kukuruza u kreč ‒ čime se stvaraju alkalni uslovi i poboljšava biološka raspoloživost niacina. Ne znajući za vrednost niti svrhu tog postupka, Evropljani su ga, kada su počeli da gaje kukuruz, naprosto ignorisali ‒ i time širom otvorili vrata pelagri.

Nažalost, iako se uspešno sprečava ili leči pravilnom ishranom i dodavanjem niacina, pelagra i danas odnosi neprihvatljivo veliki broj žrtava u svetu, pretežno u siromašnim područjima. Neretko hara i među žrtvama prirodnih ili ljudskom rukom izazvanih katastrofa koje otežavaju snabdevanje namirnicama, a može se susresti i u sklopu oboljenja koja onemogućavaju telu da apsorbuje ili iskorišćava niacin. Saznanja do kojih su došli Džozef Goldberger i njegove kolege, stoga, dragocenija su nam no ikad. Njihovi pionirski radovi otvorili su put iznalaženju rešenja za problem pelagre i u isti mah postavili temelje savremene medicinske nutricionistike ‒ discipline u kojoj se sveobuhvatno istražuje kvantitet i kvalitet sastojaka ishrane i njihov uticaj na zdravlje.