Preljuba, lice i polomljena rebra u beduina

Ova površna, prividna sličnost je zapravo preterana, i nagoni na oprez, primarno nas upozoravajući i podsećajući na basnoslovno bogatstvo ljudske intime, koja je (ipak) izražajno ograničena, te time uslovljena telesnim pokretima. Broj dirki telesnog instrumentarijuma kojim naša intimnost raspolaže ne bi li se izrazila, nesrazmeran je bujnoj raznolikosti naših emocija. Stoga veoma različite intimne stvarnosti mi ʼeksteritorizujemoʼ jednim istim pokretom, stvarajući (izdaleka posmatrano) iluziju ljubavne istovrsnosti.

Ako se traži superlativni primer nepažnje kojoj su izloženi ovi ljudski vidovi voljenja, treba se zadržati na poimanju „onoga što nama danas predstavlja ljubav". O kakvom „danas" se ovde govori?

Ne možemo, primerice, poistovetiti čak ni evropske ljubavnike od pre sto godina sa onim današnjim. Mesto je isto, vremenski razmak neznatan, pa opet ‒ ogromna je razlika između tadašnje ljubavi i ljubavi novih generacija.

S obzirom na svoju opsednutost ratovima i revolucijama, ekonomskim i tehnološkim prosperitetom, ljudi nisu zapazili očiglednu činjenicu da se u tom vremenskom razmaku odigrala najdublja promena još od dvanaestog veka u zapadnjačkoj predstavi o ljubavi. Umnogome, prekinuto je sa viševekovnom tradicijom, ali valjda nigde tako radikalno kao po pitanju stila ljubavi. Ona je evoluirala u savršenom kontinuitetu, kao kakav književni rod (što na neki način i jeste), sve do današnjeg stadijuma složenih preispitivanja odnosa muškarac‒žena.

Da bi se razumele, sa činjenicama se valja uhvatiti u koštac, te ih međusobnim sučeljavanjem treba definisati. Na primer, iz sučeljavanja Ibn Hazmove andaluske, sa vrstom beduinske ljubavi koju je opisao H. R. P. Dikson, saznajemo da lakoća kojom se brakovi rastavljaju isključuje preljubu. Ili da je zaljubljivanje muškarca u ženu (usled potpune pokrivenosti njene glave) mahom posledica slutnje, a potonji supružnici (koji su jedan drugom nepoznanica) prvu bračnu noć neretko završavaju polomljenih rebara.

Pa kakva li je to ljubav koja mora da se dešava usled takvih okolnosti, i u okviru takvih običaja, zapitao bi se današnji Evropejac. Veliki Ibn Saud, tadašnji vladar najvećeg dela Arabije, veliki puritanac i vehabijski vođa, ispovedio je Diksonu da nijednoj od svojih (dotadašnjih) četiri stotine žena nije video lice. A upravo je ono vrelo pojavnosti ljubavi, smatra taj isti Evropejac.

Možda je trebalo pokloniti veću pažnju činjenici da žensko lice ne pobuđuje mušku senzualnost, što se ne može reći za ostale njene „adute", uključujući i ruke. Premda usne idu nešto dalje od nežnosti, dolaze gotovo uvek sekundarno ‒ onda kad je seksualnost već raspoređena po drugim erogenim zonama.

Veliko je pitanje koliki je izvikani i osporavani uticaj beduinski na „kurtoaznu" ljubav, te uopšte na poeziju i doktrinu trubadura. Za tu košnicu, čini se, malo je smelih matica.