Marko Matičetov ‒ slovenački pesnik sa Kopakabane

U književni prostor Srbije ulazite sa zbirkom izabranih pesama „Srce u pesku Kopakabaneˮ. Zašto je u naslovu brazilska Kopakabana i šta poručujete srpskim čitaocima?
‒ Većina pesama govori o Brazilu i te pesme su rezultat mojih mnogobrojnih putovanja u Brazil. Naslov izražava moju iskrenu ljubav prema Brazilu, koji mi je otvorio veliku poetsku inspiraciju. Veoma sam zadovoljan što su te moje brazilske pesme izašle baš u Srbiji, jer Srbija je za mene neka vrsta evropskog Brazila. I Brazilci i Srbi su veoma simpatični ljudi. Na ulici te, čak i ako si stranac, oslovljavaju sa brate. I jedni i drugi obožavaju jela sa roštilja, sport, i iznad svega, zabavu.

„Brazilske pesmeˮ zauzimaju treći ciklus pesama u zbirci. Preostala dva ciklusa se nazivaju „Videćešˮ i „Sobaˮ. Kakav je odnos između ovih ciklusa i zašto takva postavka?

‒ Dok se u prvom ciklusu pitam kako da svojim sluhom i vidom izađem iz jezika, u drugom se pitam kako da svojim telom izađem iz sobe, dok se u trećem ‒ u Brazilu ‒ prva dva ciklusa materijalizuju i više se ne pitam ni o čemu, samo živim. Zato su Brazilske pesme u trećem ciklusu, dakle, na poslednjem mestu, jer sam želeo da čitalac čitajući pesme od početka do kraja, doživi neku vrstu poetskog vrhunca kada se razmišljanje o životu materijalizuje u sam život.

Pesme je sa slovenačkog na srpski prevela Mirjana Gvozdenac. Kad čitamo prevod izgleda kao da su pesme već napisane na srpskom jeziku, kao da nisu prevedene. Da li je razlog za to dobar prevod ili sličnost između slovenačkog i srpskog?
‒ Oba razloga, u stvari. Mirjana je savršeno prevela pesme, jer je rođena kao Srpkinja i Slovenka i oba jezika zna podjednako. Ona je takođe muzičar, a to je još jedan dodatni plus za prevođenje poezije. Slovenački i srpski su, naravno, bliski, srodni jezici i zato srpski prevod pesme zvuči tako domaće. Naravno, izabrao sam samo one pesme koje su prevodive, jer je mnogo mojih ljubavnih pesama napisano u dvojini koju srpski jezik ne poznaje. Te pesme je nemoguće prevesti na bilo koji jezik.

„Poetrioˮ, muzička grupa iz Slovenije, na koncertima izvodi svoju originalnu muziku sa Vašim tekstovima. Da li ste prisustvovali nekom koncertu i kako se pesnik oseća u publici?

‒ Baš je lepo slušati svoje pesme uživo. Dobro je za poeziju da se širi izvan korica knjiga i tako stigne do šireg kruga čitalaca i slušalaca. Možda čak i radije slušam poeziju nego što je čitam... A ako je otpevana, to je još lepše.

Da li ste imali problema sa traženjem izdavača i šta mislite o srpskom tržištu, u poređenju sa slovenačkim?
‒ U Sloveniji imam mnogo više problema sa izdavačima, tako da sam, kada je o tome reč, Srbijom veoma prijatno iznenađen. Mislim da je srpsko tržište razvijenije od slovenačkog. Moja knjiga je u Srbiji izašla brzinom svetlosti, dok u Sloveniji obično čekam godinu ili više. Knjiga je takođe veoma lepo oblikovana i štampana na kvalitetnom papiru. Tako kvalitetno urađenu knjigu u Sloveniji još nisam imao, zato bih se još jednom zahvalio urednicima Predragu Milojeviću i Nadeždi Purić Jovanović iz izdavačke kuće Presing. Odlično su obavili svoj posao. Radujem se Sajmu knjiga u Beogradu u oktobru, rado ću mu prisustvovati, a isto tako i drugim promocijama u vezi sa knjigom. U Srbiji je i više promocija knjiga nego u Sloveniji.

Da li poznajete srpsku poeziju? Da li Vam se dopada? Čiju poeziju čitate?
‒ Na slovenački su prevedeni uglavnom klasici srpske poezije: Vasko Popa, Miodrag Pavlović, Stevan Raičković, Branko Miljković... Njihove zbirke imam kod kuće i čitao sam ih pre mnogo godina. Posebno su me oduševili Raičković i Popa, naročito Popa sa svojim konciznim poetskim izrazom. I sam pišem tako, dugačke strofe mi ne odgovaraju. Savremena srpska poezija nema mnogo prevoda, tu i tamo revijalno, od knjiga skoro ništa. Zato nameravam da čitam savremenu srpsku poeziju u originalu - eto već čitam Haljine iz muzeja, vrlo dobre i duhovite pesme Nadežde Purić Jovanović. Poezija u Srbiji cveta, imaću mnogo posla!