Ljubav u Etruraca

Neupitno, u čoveku (oduvek) postoji zajednički repertoar nagona, pa i čudesna erotska privlačnost među pojedincima. Pritom je nužno imati u vidu da aktivni nagoni u čoveku ne postoje (niti funkcionišu) nezavisno. Čak se i onaj primarni ‒ nagon samoodržanja ‒ usložnjava specifično ljudskim i često nedokučivim okolnostima, kao što su čast, verska opredeljenost, ili, na primer, očajanje (koje može da ga blokira, čak).

Splet prirodnog i kulturnog maskira nagon do neprepoznavanja, pretvara ga u istorijsku komponentu, od nastanka do nestanka, uz tektonska pomeranja između njih. Avaj! ‒ razumevanje ove realnosti (blistave od jasnoće suštastvenosti) - pomućeno je tvrdokornom navikom da istim pojmom kvalifikujemo najrazličitije pojave.

Kao što, recimo, neuporedivu delatnost Homera i Verlena svrstavamo pod isti termin ‒ poezija, situacija je lingvistički još nepovoljnija kada razmatramo termin „ljubav".

U romanskim jezicima, on obuhvata lepezu osećanja, dok je etimološki koren mrtav i besmislen („amorˮ je reč preuzeta iz etrurskog, a ne latinskog jezika). Kako li je samo onda paradoksalna činjenica da Rimljani jednu tako intimnu, opšteljudsku stvarnost kakvo je erotsko raspoloženje, moraju da imenuju tuđicom. Znači li to da, pre no što su ih Etrurci civilizovali, Rimljani nisu znali za ljubav? Ti latino-ljubavnici? Ili da je ona, prema tome, za njih bila nova institucija, nešto kao promena režima u privatnoj egzistenciji?

I sledstveno ‒ šta li je razlog da ono što su Etrurci izmislili, kultivisali i pročistili, pa potom (iz nama skrivenih pobuda) nazvali „ljubavlju", pronese takvu slavu kroz nastupajuće vekove?

Istorija je, ako se pažljivo pogleda, puna ovakvih kontroverzi.

Etrurci su bili jedni od najsenzualnijih naroda. U odnosu na njihovu prekomernu, opaku i očajničku senzualnost, evropska izjava ljubavi predstavlja bezmalo uvredu.

Uzmimo sledeće Ibn Hazmove stihove:

Dok su tolike ljubavi puke obmane
Posvećujem ti ljubav čistu, bez mrlje:
Duboko u meni zapisana je i urezana tvoja odanost.
Kada bi u duhu mome nešto drugo postojalo, a ne ti,
Svojim bih te rukama iščupao i rastrgao.
Od tebe ništa drugo neću, do ljubavi:
Van nje ništa ti ne tražim.
Ako je ne zadobijem, svet vasceli i čovečanstvo
Biće za mene kao trunka prašine, a ljudi kao insekti.

Neodgovorni čitalac, koji je najčešći, klizi očima po ovim redovima, verujući da je obavešten (jer tu, zaboga, nema nekakvih matematičkih operacija). No dobar čitalac skoro sve vreme ima utisak izmicanja; ne uspeva da pronikne u stihove, ne razumevajući autorovo značenje pojma „ljubav".

Možda su se, iz takve vrste neshvaćenosti, Etrurci (genijalno) dosetili da (iz)umru od razvrata.