Stanislav Binički u senci arhivske građe

Formalni akt o aneksiji Bosne i Hercegovine Austrougarskoj car Franjo Josip potpisao je 22. septembra (5. oktobra po novom kalendaru), a objavio 24. septembra (7. oktobra) 1908. godine. To je izazvalo niz protesta, stvorena je „borbena" atmosfera, čak se u početku očekivalo da Srbija objavi rat Austrougarskoj. O svemu je opširno pisala tadašnja štampa. Branislav Nušić je na svakodnevnim demonstracijama u Beogradu, ispred spomenika Knezu Mihailu, upisivao dobrovoljce.

Među njima su bili Dučić, Jaša Prodanović i mnoge poznate ličnosti. Ratni polet je splasnuo tek pošto su prestolonaslednik Đorđe i Nikola Pašić posetili Rusiju. Primili su ih car Nikolaj II i premijer Stolipin. Rečno im je da u tom trenutku Rusija ne može vojno da pomogne Srbiji. Kriza je rešena sporazumom Grej-Izvoljski.

Protiv aneksije poveli su akcije i članovi lože „Pobratim", što se jasno vidi iz arhitektonskih tabli koje se čuvaju u Fondu 100 Arhiva Jugoslavije. Među onima koji su učestvovali u diskusiji bio je i Stanislav Binički.

Loža „Pobratim" je zatražila pomoć od Velike lože Ugarske, kojoj je pripadala, i odobrenje da se obrati evropskim ložama povodom kršenja međunarodnih ugovora činom aneksije. Nisu naišli na razumevanje, što je dovelo do razočaranja. U takvoj situaciji Stanislav Binički je rekao na radu 10. novembra 1908: „Ovim nebratskim i nečovečnim postupkom od strane ugarske Velike Lože unižen je naš masonski i nacionalni ponos, razorene su naše nade u braću Mađare i doveden naš opstanak u pitanje."

Naravno, i drugi su govorili u istom duhu, na primer, Manojlo Klidis: „Na nama je da radimo, da radimo žurno, da radimo agilno i na sve strane, da radimo sami, kad smo samohrani, kako bismo doprineli da se narod u Bosni i Hercegovini oslobodi polipa koji mu već trideset godina siše i srž iz kostiju. I pošto nam se od strane Simboličke Velike Lože Ugarske ne dopušta da u tom pravcu, bilo posredno bilo neposredno radimo, to nam valja pobrinuti se da se takve zaštite oslobodimo."

Za reč se još jednom javio Stanislav Binički: „Mislim da treba svima velikim ložama poslati arhitektonsku tablu koju smo mi uputili Simboličkoj Velikoj Loži Ugarske zajedno sa odgovorom njihovim na nju. Draga braćo, ja molim da mi se objasni kakva je razlika između samostalne lože i lože pod Velikim Orijentom Srbije."

Aneksija Bosne i Hercegovine bila je toliko važna da je nju komentarisao čak i kompozitor Stanislav Binički. Možda je to dobra ilustracija da se potpunije shvati opšte raspoloženje i značaj aneksije za kasnija događanja. Naravno, Binički je pre svega bio posvećen muzici, što je takođe zabeleženo u dokumentima iz Fonda 100 AJ iz tog perioda.

U arhitektonskoj tabli sa rada lože „Pobratim" 9. marta 1909. zabeleženo je obraćanje Stanislava Staše Biničkog: „Uvaženi starešino, draga braćo, želim da vas obavestim da će u petak na Bdeniju u Vaznesenskoj crkvi pevačko društvo ʼStankovićʼ pevati akatiste, pa vam preporučujem da dođete i čujete te umilne i lepe pesme našeg brata Stevana Mokranjca. Ja ću dirigovati, pa će mi biti velika čast i radost da vas vidim na Bdeniju."

Iste godine, sa rada lože „Pobratim" na dan 16. novembra 1909, u arhitektonskoj tabli je zabeležena pohvala za njegov marljiv rad: „Stolni starešina referiše o operskom večeru, priređenom u Narodnom pozorištu od strane brata Staše Biničkog, pohvaljujući ga kao čoveka koji neumorno dela u masonskom duhu ne samo u radionici već i u profanom životu."

U ovim dokumentima je, pretpostavljamo, zabeleženo ono što je neko želeo da ostane za buduća vremena. Da neko, ako želi i ume, izvuče neku pouku. Pored svih nedaća i bura koje su Srbiju očekivale, nije zapostavljana ni duhovna suština života.

Kompozitor koji je, bar u uskom krugu slobodnih zidara, digao svoj glas protiv aneksije, kasnije je komponovao jednu od najpopularnijih srpskih kompozicija „Marš na Drinu". Ona je nekada bila poželjna, nekada nepoželjna. Kao i patriotizam.