Uticaj antike na Arape i Evropljane

Evropski srednji vek ne može se pravilno sagledavati ako se isključivo bazira na hrišćanskoj tački osmatranja. Štaviše, on je nedeljiv od islamske civilizacije, jer ga odlikuje (pozitivan i negativan) saživot islama i hrišćanstva ‒ to su, zapravo, dve oblasti jedinstvenog (antičkog) geografskog sveta.

Budući da je bio hrišćanskog porekla, islam je usvojio Aristotela i Hipokrata, Galena i Euklida, Diofanta i Ptolomeja. Prečesto se zaboravlja da su, pre Muhameda, Arapi sedam vekova bili okruženi manje-više helenizovanim narodima, te da su i sami živeli pod rimskom upravom. Jedina, doduše, bitna razlika između recepcije antičke kulture jeste ta da su je Evropljani baštinili preko Zapadnog, a Arapi preko Istočnog rimskog carstva.

Tako se u samoj osnovi srednjovekovne egzistencije javlja dramatičan uticaj nasledstva njihove plemenske prošlosti na svakodnevni život, kako Germana tako i Arapa. Zahvaljujući svom ugledu, oblici antičkog postojanja figurirali su kao mogućnost „života kako dolikuje" (uzornog ponašanja) naspram „života iz navike" (okorelih načina), koji se paralelno vode.

I dok se svakodnevica odvija autentično, ali nesvesno, uzorno ponašanje predstavlja niz imitacija grčko-rimskih modela, kako u administrativno-pravnom državnom ustrojstvu tako i u nauci, poeziji, pa čak i samoj religiji, koja kod njih poprima potresni vid mimezisa. Već je islam imitacija hrišćanstva ad usum budućeg „vladara iz pustinje". A hrišćanstvo Germana je zapravo falsifikat hrišćanstva crkvenih otaca.

Za poraznu, čudovišnu posledicu, ova osnovna srednjovekovna struktura je imala skolastiku, filozofiju koju su tako uporno negovali univerziteti na Zapadu tokom čitavog tog perioda. Pod skolastikom, pritom, podrazumevamo svaku primenjenu filozofiju, koju „prilagođavači" svojataju i tumače, onu autentično stvorenu, drugačiju i udaljenu ne samo u pogledu društvenog prostora već i u pogledu istorijske epohe.

Najživlje u „idejama" nije javno iskazana misao, već ono što proizilazi iz hiljadugodišnje upotrebe, arhetipski upisane u kod svakog naroda. Ova latentna, napajajuća i ispunjavajuća osobina „ideja" neponovljiva je i neprenosiva, kao što je takav i sam život. To je istorijska sudbina.

Zamišljati da su sveštenici obrijanih temena bili kadri da shvate primerice grčku ideju Bića, znači nepoznavanje tragične dimenzije koja prati istorijska zbivanja. Kod recepcije tuđe filozofije duhovni napor menja njen smer, i on se ne ulaže da bi se razumeli problemi, već da bi se (kako-tako) razumelo šta je drugi mislio, i terminima (veštačkim, pa samim tim nerazumljivim simbolima) izrazio.

Termin je nastao kao proizvod definicije, do njega se stiže samo razumevanjem definicije; koja je, vice versa, sastavljena od termina. Stoga svaka skolastika predstavlja degradiranje znanja na ravan isprazne terminologije.

Međutim, prvi skolastičari nisu bili kaluđeri Zapada, već Arapi Istoka. Sveti Toma izučava svog Aristotela preko Avicene i Ibn Rušda (Averoe). Štaviše, skolastički princip je naglašeniji u islamskoj civilizaciji nego u evropskih srednjovekovnih naroda, koji su (zahvaljujući germanskoj komponenti?) na početku svog razvoja ispoljavali veliki polet, kakav Arapi nikad nisu manifestovali. Ali su se zato zakopali u mestu čim su okončali proces recepcije.

Bilo je, dakle, razlika između tih dveju velikih skupina naroda, ali je činjenica da su obe bile uslovljene istim polaznim okolnostima: nastankom na tlu nekad postojeće veličanstvene, rascvetale, no njima strane kulture.