Cvećar večnosti

Premda je bio i esejista, kritičar, teoretičar, kao i uspešni prevodilac (proze Edgara Alana Poa, koju je obožavao), poezija je glavna vrednost Bodlerovog stvaralaštva. Za života je, doduše, objavio samo jednu zbirku ‒ „Cveće zla", 1857. godine, ali je ona bila dovoljna za pozicioniranje na vodeće mesto francuske poezije devetnaestog veka. Posvetio ju je stilski i tematski bliskom prijatelju Teofilu Gotjeu, u znak poštovanja prema njegovoj jezičkoj virtuoznosti i savršenosti forme.

„Cveće zla" je pesnikova duhovna biografija: „U ovu knjigu stavio sam celo svoje srce, svu svoju nežnost, svu svoju veru, svu svoju mržnju". I da - u njoj ima nešto ljubavi i nežnosti, lepote i svitanja, sunca i ideala. No nesrazmerno su zastupljeniji hladnoća, smrt, mrak, leševi, dosađivanje i bezvoljnost.

Najčešće filozofske i psihološke kategorije Bodlerovog pevanja su: ponor, provalija, pakao, splin, ništavilo, besmisao, razočaranje, grešnost, usamljenost, očajanje, klonuće, bolest, umiranje, raspadanje, blato, kliše, strvine, groblje, crvi, smrad.

I tu na scenu stupa pomenuto francusko licemerno puritanstvo ‒ iste godine kada je pariski sud za prestupe optužio Floberovu „Madam Bovari" za povredu javnog morala, Bodler je, zajedno s izdavačem, od istog tog suda (i doslovno) osuđen na novčanu kaznu, te izbacivanje šest pesama iz zbirke. Sud je naročito bio osetljiv na inspiraciju smrću, (homo)seksualnošću, gubitkom nevinosti, teškoćom preživljavanja, gradskom korupcijom, očajanjem i usamljenošću.

Pesnika je definitivno skrhalo i to što je njegova majka pozvana u svojstvu svedoka tužilaštva, na tom nadrealnom sudskom procesu. Ipak, kasnije je osetio potrebu da joj u pismu objasni: „Vi znate da sam oduvek smatrao da književnost i umetnost treba stvarati nezavisno od morala. Za mene je dovoljna lepota i stilizovana koncepcija. Bivao sam prestravljen tim nadahnjujućim užasom, ali odakle tim imbecilima pravo da mi osporavaju sve ‒ stvaralački duh, čak i poznavanje francuskog jezika? Oni me ne zanimaju; siguran sam da će ova knjiga, sa svojim vrlinama i nedostacima, utabati svoj put i ostaviti trag u književnosti, čak i pored najboljih dela već dobro poznatih pesnika."

Iako malobrojne, hrabre kolege su mu uputile reči divljenja. Gistav Flober mu je, tako, napisao: „Pronašli ste način za obnavljanje romantike... Poznato je da ste nepopustljivi kao mramor i prodorni kao engleska magla", a Viktor Igo: „Tvoje cveće zla sija i blešti poput zvezda... Ja svom svojom snagom pozdravljam Vaš moćan duh". Četiri godine posle Bodlerove smrti Rembo je izjavio da je „kralj pesnika, pravi Bog", a Eliot da je bio „veliki genije, neprocenjive tehničke veštine, čiji stih predstavlja neiscrpnu studiju za potonje pesnike, i to ne samo u francuskom jeziku".

Taj cvećar večnosti...