Bodler, nekrunisani pariski princ tame

„Gledate me kao retku zver! A treba da znate da je iz društva prognan onaj koji je, po nesalomivoj snazi duha, za glavu viši od banalne svetinje. Ovaj svet stekao je toliku težinu prostaštva da je ono, uprkos čovečjem duhu, dobilo snagu strasti. Ali ima izvrsnih oklopa koje ni sam otrov ne bi mogao da nagrize… Ostao sam ono što sam i nekada bio: odgovoran i razvratan. Avaj! Nedostaje mi možda udarac bičem, onaj namenjen deci i robovima… Ali, ne mari ‒ kad budem izazvao opštu odvratnost i užas, osvojiću usamljenost.”

Ovako je svoje vjeruju izrazio Šarl Pjer Bodler (1821‒1867), preteča i utemeljitelj modernizma. Njegova poezija, stvarana u duhu sinestezije ‒ najlepše i najbogatije metafore ‒ ostavila nam je u nasleđe jezgrovitost i savršenstvo forme, preciznost i simboličnost jezika, osobeni ritam i muzikalnost stiha, sumorni doživljaj sveta i pesimizam.

Sigurno je da biografske okolnosti objašnjavaju splin, čamu i užasnutost nad predvidivošću svakodnevice, večitu setu i sentimentalnost za zvezdanijim trenucima ljudskog roda od onih realnih; takav eskapizam, prkos i protest (tzv. bodlerizam) njegovi će poetski sledbenici zdušno usvojiti.

Već po sebi komplikovani emotivni odnos sa majkom („U mom detinjstvu je postojao period strastvene ljubavi prema Vama", napisao joj je) dobili su na težini nakon smrti oca (kada je Šarlu bilo samo šest godina), njenom hitrom preudajom za potpukovnika Olpika (potonjeg francuskog ambasadora na različitim plemićkim dvorovima). Ispostavilo se da čvrsta očuhova ruka nikako nije prijala pesnikovom senzibilitetu.

Ipak, hoteći da ga „sačuva od propasti", te privoli da ga nasledi u unosnoj državničkoj karijeri, zapravo mu je samo otvorio nove vidike i učvrstio ga u odluci da se posveti književnosti. Naime, poslavši ga na jednogodišnje prekookeansko putešestvije, godine 1841, sve do Indije i Mauricijusa, omogućio mu je da iskusi čari Istoka, impresije vezane za more, jedrenje, egzotične luke, ali i opijate različitih vrsta, kao i afinitet prema ženama lakog morala, prvenstveno mulatkinjama (sa jednom se, štaviše, vratio u domovinu). Tako je očuhova (neuspešna) pedagoška mera postala inspirativno vrelo mladog umetnika.

U Parizu nastavlja da šokira porodicu i sunarodnike ‒ nemilice se razbacuje nasledstvom, boji kosu u zeleno (nijansom simbola pariskih boema, apsinta), beskrajno ga zabavljaju reakcije na „priznanja" da je policijski špijun, da je homoseksualac, da je raskomadao i pojeo svog oca, obožava velegradske prostitutke (koje ga „usrećuju" gonorejom i sifilisom) i mačke, „uživa" opijum i hašiš ‒ taj zadojeni katolik luciferske provincijencije, nekrunisani pariski princ tame.

Број коментара 1

Пошаљи коментар

Упутство

Коментари који садрже вређање, непристојан говор, непроверене оптужбе, расну и националну мржњу као и нетолеранцију било какве врсте неће бити објављени. Говор мржње је забрањен на овом порталу. Коментари се морају односити на тему чланка. Предност ће имати коментари граматички и правописно исправно написани. Коментаре писане великим словима нећемо објављивати. Задржавамо право избора и краћења коментара који ће бити објављени. Коментаре који се односе на уређивачку политику можете послати на адресу webdesk@rts.rs. Поља обележена звездицом обавезно попуните.