Šef našeg organizma

„Primećeno je da su grupe ispitanika koje su bile izložene jako glasnoj muzici imale poremećaje u pamćenju 15‒60 odsto, dok je u kontrolnoj grupi ispitanika sličnih godina, koji nisu slušali glasnu muziku, poremećaj pamćenja bio četiri odsto", objašnjava za Internet portal RTS-a dr Milica Velimirović sa Instituta za medicinsku i kliničku biohemiju Medicinskog fakulteta u Beogradu.

Kao i neki glasni iznenadni zvuci, glasna muzika našem mozgu šalje signal da organizmu preti određena opasnost. Mozak to registruje i počinje da luči i sintetiše hormone, supstance koje služe za izbavljanje organizma iz opasnosti.

To su ona tipična stanja „beži ili se bori", karakteristična po lučenju adrenalina i kortizola, hormona stresa. U organizmu dolazi do povišenog krvnog pritiska, povećava se srčana frekvencija, mobilišu se svi depoi energije ‒ glukoze, masti, a cirkulacija se preusmerava na velike grupe mišića.

„Međutim, kada je organizam jako dugo izložen ovom stanju stresa i hormonima stresa, dolazi do brojnih metaboličkih poremećaja na nivou celog organizma", ističe doktorka. Poremećaji su zabeleženi i na nivou centralnog nervnog sistema, ponašanja, socijalnog povlačenja. Te osobe mogu osećati posledice ozbiljne nesanice, a kao najgori efekat preglasne muzike stručnjaci navode nervni slom, pa čak i smrtan ishod.

Postavlja se pitanje zbog čega ljudi kontinuirano sebe izlažu stresu slušajući izuzetno glasnu muziku. Doktorka odgovara da se razlog može naći u aktiviranju još jednog centra u centralnom nervnom sistemu. On javlja da se nalazi u stanju neke vrste bola: „Emotivni ili fizički stres dovodi do lučenja endorfina koji deluju kao prirodni analgetici i opioidi, tako da se javlja stanje opuštenosti i zadovoljstva."

Sada kada znamo da je u pitanju mehanizam koji deluje zavisnički ‒ glasna, niskofrekventna muzika izaziva određenu vrstu zavisnosti koja stalnim lučenjem endorfina dovodi ljude u stanje smirenosti i dobrog raspoloženja ‒ vreme je da se podsetimo zbog čega je sve mozak značajan.

„Mozak je jedan fantastičan organ i on je šef celog organizma ‒ sve kreće od našeg mozga", objašnjava dr Velimirović. „Tu se nalaze naše misli, centri za spavanje odnosno budnost, centri za glad i mnogi drugi. Mozak takođe predstavlja veliki rezervoar memorije".

Mozak, koji teži oko 1.400 grama (dok jetra, na primer, ima 1.500 g) predstavlja dva odsto težine celog tela a koristi 20 odsto kiseonika, što pokazuje da je izuzetno energetski zahtevan.

Godinama su vladali mitovi da mozak ima onoliko nervnih ćelija koliko je zvezda u Mlečnom putu. Međutim, savremena nauka opovrgla je stare tvrdnje istraživanjima koja kažu da njemu ima osamdeset šest milijardi ćelija (!).

Tih osamdeset šest milijardi ćelija pravi hiljade i milione različitih konekcija, odnosno sinapsi sa drugim ćelijama u centralnom nervnom sistemu. U jednom trenutku aktivno je na hiljade različitih centara u mozgu koji određuju disanje, srčanu frekvenciju, krvni pritisak, ali isto tako i naše misli, ideje, način na koji govorimo, vidimo...

„Takođe, stari mit je bio da je samo deset odsto mozga zaista aktivno, zapravo, da koristimo samo 10 odsto kapaciteta mozga", ističe naša sagovornica. Danas se zna da to nije tačno jer je pomoću različitih kompjuterskih sistema primećeno da je mozak stalno aktivan, i u stanju budnosti, ali i u stanju odmora.

ʼFormula jedanʼ našeg organizma

Nervne ćelije ostvaruju kontakt pomoću nervnih impulsa koji su, u stvari, električna struja. Zna se da mozak može generisati oko 23 vata struje, što je dovoljno da radi jedna mala led sijalica.

Brzina prenosa signala u mozgu je 100 metara u sekundi ili 360 kilometara na sat. Ako se to uporedi sa formulom jedan, koja dostiže oko 240 do 260 kilometara na sat, jasno je koliko je naš mozak moćan, koliko je prenos signala brz. Memorija, kapacitet mozga, mnogo je veća od one koju imaju savremeni kompjuteri. Deluje nezamislivo, ali naučnici ističu da je kapacitet mozga da uskladišti memoriju jednak količini informacija koja se trenutno nalazi na internetu!

Mozak se može stalno adaptirati, može se menjati, nove sinapse mogu nastajati, stare se mogu narušavati, izumirati u zavisnosti od aktivnosti. Zanimljivo je istraživanje koje je utvrdilo da taksisti u Londonu imaju mnogo voluminozniji hipokampus od ispitanika koji se nalaze u opštoj populaciji zato što su oni morali da pamte lavirinte ulica u Londonu. Primećeno je i da prisustvo dži-pi-es uređaja remeti naše kapacitete za orijentaciju u prostoru i da, oslanjajući se na te nove uređaje, mi praktično zapostavljamo ono što nam je evolutivno dato. Sinapse polako odumiru i ti centri bivaju neutralisani jer ih ne koristimo. S druge strane, ako bi nam trebali, oni bi se ponovo nadgradili.

Šta možemo da učinimo

Sada kada znaju kakva je genijalna mašina naš mozak, da li će ljubiteljima preglasne muzike biti teže da se odluče za njegovo uništavanje ? I šta možemo da učinimo da bi mozak što bolje funkcionisao? Pre svega, značajno je podsetiti da je svako od nas vibracija i da vibriramo sa celom prirodom, sa svim što nas okružuje, objašnjava dr Milica Velimirović. Bilo bi dobro da sebe okružimo vibracijama i energijama koje su bliske našem organizmu jer na taj način omogućujemo ćelijama centralnog nervnog sistema da funkcionišu u svojim najboljim okolnostima.

Brojna istraživanja o uticaju muzike na centralni nervni sistem potvrđuju njeno blagotvorno dejstvo uz značajno poboljšanje kreativnosti podsticanjem neurona na takmičenje za prevlast. Naravno, nije reč o muzici sa početka ovog teksta, koja razara naše biće.

A o tome kako preglasna muzika, i buka uopšte, utiču na naše čulo sluha istraživaćemo u sledećem tekstu uz pomoć doc. dr Zorana Dudvarskog sa Klinike za ORL Kliničkog centra u Beogradu.