Tišina

Filozofija... religija?

Tišina pripada kategorijama vremena i prostora, dakle, postojanju, koje pripada večnosti i univerzumu.

Verovatno se neko ko čita ovaj tekst sada sa pravom pita: Kakva sad tišina? O čemu ovaj piše? Danas, u vreme digitalne (i prividno neme) komunikacije, svet zapravo urla 24 sata.
O takozvanim paganskim, predistorijskim vremenima (dakle, reč je o vremenu od pre 7.000-10.000 godina), kao i o počecima paganskih verovanja i kultova, mi jako malo znamo. Imamo, međutim, moguću sliku čoveka, zajednice i prirode. Možemo zamisliti noć, njihove ljudske poglede ka nebu ispunjenom zvezdama i... tišinu. Da li su je se plašili, voleli je, ili su jednostavno osećali da je tu, svuda, i u njima samima, i da najzad nisu sami?
U istorijskom dobu, istočne religije su uključivale tišinu u svoja pravila i praksu kao jedan od osnovnih pravaca stanja duha (zen-budizam, taoizam...), no i hrišćanstvo (pogotovo u ranom periodu) negovalo je redove potpune askeze, uključujući i one koje su tišinu razumevali kao ,,prečicu" ka Bogu.

Moderno doba je praktično ekskomuniciralo mistično, kao realno, i diskreditovalo ga svojim pragmatičnim racionalizmom, koji mora biti merljiv i vidljiv. Ultimativno! Na taj način, čoveku je oduzeto ono osećanje postojanja u ʼmiʼ, koje mu je ontološki ugrađeno u samo biće, i ostavljen je, taj moderni (današnji) čovek, u svom ogoljenom ʼjaʼ. Sam!?

Utoliko je čovek danas ugroženiji, slabiji, jer racionalizam nije poništio ni njegovo biće, ono primarno i nepromenljivo, ni njegove potrebe. Tišina, kao vrhunska spoznaja tajne i smisla, izgubila je središnje mesto u duhovnosti, pre svega zapadnih kultura. Rad na spoznaji tišine je, naravno i pre svega, duhovan. Retki su oni koji su uspeli da se visoko popnu tim stepenicama spoznaje. To je zbog toga što put ka tišini ne uključuje samo duhovnu disciplinu, prostor je znatno širi. Smernost i ustrajnost duha nisu dovoljni. Taj put zahteva i kreativnost, te najzad i lepotu, dakle potpunost. To nije put ispunjen pravilima, to je ličan, individualni put u kome se iz ʼjaʼ, najzad stiže u ʼmiʼ tišine, te tako, najzad, i do spoznaje o sebi samom.

Upravo zbog te, verbalno neprevodive potrebe, može se pomisliti da je tišina upućena ljudima i da je privilegija duhovnosti. Jeste. Ali znamo li mi drugu duhovnost? Same prirode, na primer? Tišina je namenjena svima, čoveku, ali i flori i fauni. Jednostavno, ona je život.

Postoji jedan trenutak u dnevnom ciklusu, gotovo nepoznat, momenat koji traje svega nekoliko minuta, i prisutan je svakodnevno. To je trenutak pred samo svitanje. Najuočljiviji je leti, baš kada priroda živi u punoj snazi. Kao što je dan ispunjen pokretima i zvucima, i noć, posle zalaska sunca, započinje svoj život, takođe ispunjen zvukom i pokretom. I tada, neposredno pre izlaska sunca, sve utihne. Prestaje svaki pokret, zvuk, čak i lišće na drveću postoji nepomično, jer i vetar u tom trenutku stane. Tih nekoliko minuta potpunog mraka i tišine, tog trajanja u njoj, bez pokreta i zvuka, ta objava, veličanstvena i mitska, jeste Objava njenog prisustva. Zatim, prvo se oseti dah (ne, to nije vetar). Dah koji blago pokrene vazduh, lišće zatreperi, a na istoku se pomole prvi znaci žute, narandžaste boje nadolazećeg sunca. Taj dah je poklon tišine, koja njime pokreće život, iznova, svaki dan, od samog postanja.

Zapitajte se da li su vaša deca ikada videla izlazak sunca. Kada ste ga vi sami poslednji put videli? Da li je neko od vas video tu Objavu tišine i njen dah života?