Lepota i njena svrha

Prvi, i danas nerešen problem estetike sastoji se u definisanju pojma lepog. Tako su mnogi teoretičari, filozofi, teolozi, pisci, umetnici uopšte ‒ s manje ili više uspeha pokušavali da rečima izraze „šifru", odvajkada. Setimo se nekih:
„Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi." (Herman Hese)

„Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova u kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž." (Ivo Andrić)

„Bog je lep i voli lepotu." (Muhamed)

„Lepota privlači poglede." (Marko Tulije Ciceron)

„Lepo je ono što je skladno." (Aristotel)

„Lepota je život, kad život skine koprenu sa svog svetog lica. Ali, vi ste taj život, i vi ste ta koprena. Lepota je večnost što se gleda u ogledalu. Ali, vi ste ta večnost, i vi ste to ogledalo." (Halil Džubran)

„Lepota je ono što nam godi, a da pri tome nemamo nikakav interes." (Imanuel Kant)

„U meri u kojoj ljubav u tebi raste, raste i tvoja lepota, jer ljubav je lepota duše." (Aurelije Avgustin)

Međutim, još je Sokrat definisao pojam lepog, i to sa potpunošću i preciznošću koja nije manja od njene konciznosti: lepo je savršena prilagođenost svrsi.

Problem je ipak ostao permanentan, zbog toga što je, kako se smatra, svrha uvek bila jasna i stabilna, dok je predstava lepog relativna, pa se menja od generacije do generacije, od epohe do epohe.

No možda je baš u ovom začkoljica: šta bi se desilo da izmenimo ugao posmatranja, te da pretpostavimo da je „lepo" večito i nepromenljivo, a da je „svrha" onaj nestabilan član jednačine?

Ako se sad vratimo na citirana promišljanja velikana, uočićemo da je upravo ovaj varijabilni činilac uslovljavao uobličavanje definicije. A potom smo se mi, čitaoci (ponovo, u zavisnosti od svog senzibiliteta, trenutnog raspoloženja, dosegnutog nivoa iskustvene zrelosti i duhovnosti) opredeljivali koja nam se od ponuđenih „formula" činila ubedljivijom i preciznijom.

(A propos čitaočeve „liste zavisnosti", možda bi trebalo uvrstiti i polne afinitete, imajući u vidu Dučićevu misao da će „žena o ljubavi govoriti sa Alkibijadom, o filozofiji s lepim Lisidom, ali sa starim i ružnim Sokratom sigurno neće razgovarati ni o ljubavi, ni o filozofiji". Ne znamo da li bi intervju na ove dve teme bio primerice dozvoljen nekoj neupitno umnoj, ali nešto manje atraktivnoj dami, koja je poodavno napustila fazu cveta mladosti.)

Činjenica je, uostalom, da pojam svrhe ima istorijsku i socijalnu funkciju, te da je samim tim izrazito relativan.