Igor Štagljar ‒ biomedicina kao sintagma

Iako kosmopolitskog opredeljenja, Igor Štagljar sve češće boravi u Hrvatskoj i uspostavlja kontakte sa nekoliko značajnih institucija kao što su Medicinski fakultet u Zagrebu i MedILS institut za genetska istraživanja u Splitu, koji vodi njegov kolega dr Miroslav Radman. Upravo to polje biomedicine je sintagma koja sjedinjuje niz naučnih područja, o čemu za Internet portal RTS-a govori dr Igor Štagljar.

Još kao student bili ste zaokupljeni medicinom, biohemijom i molekularnom biologijom. Ispostavilo se da su upravo ti aspekti sjedinjeni u vašem istraživanju.
‒ Nakon što sam završio srednju školu u Zagrebu, položio sam prijemne ispite za medicinu i molekularnu biologiju na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu (PMF-u). No ipak sam se odlučio za molekularnu biologiju i nisam nikad zažalio. Zašto? Zato što sam oduvek bio mišljenja da će tajne koje se kriju iza ljudskih bolesti lekari moći da otkriju samo uz pomoć „molekularaca". Jedna mala anegdota u vezi sa prijemnim: kada sam saznao da sam prošao prijemni za studije medicine, ali i molekularne biologije, došao sam u dekanat Medicine u Zagrebu da povučem svoju prijavu. Još se sećam zbunjenog pogleda koleginice iz dekanata koja me je dva puta pitala: „Jeste li sigurni da želite povući svoju prijavu?" No moram napomenuti da bih, u slučaju da mogu ponovno birati studije ‒ odabrao MD/PhD program na nekom od vodećih svetskih medicinskih univerziteta. 

Nakon doktorskih studija u Švajcarskoj, karijeru ste započeli prvo u SAD (2001‒2002), zatim ste se vratili u Cirih na tri godine (2002‒2005), a od 2005. ste redovni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Torontu, u Kanadi. Promena profesionalnog okruženja pretpostavljam da je otvorila i drugačije mogućnosti kreativnih sloboda. Tamo ste ostvarili svoje najznačajnije projekte.

‒ Da, imao sam sreću što sam u svim navedenim institucijama imao priliku raditi sa izuzetno kvalitetnim naučnicima. Upravo ta izloženost izvanrednim umovima, koji su takođe bili i jako otvorene osobe, od mene je učinila ovo što danas i jesam. Od svojih mentora  naučio sam da razmišljam drugačije od drugih, a to je danas jako bitno, ne samo u nauci već u bilo kojoj drugoj disciplini.

Nauka je postala meritokratska i vode je samo najbolji istraživači. Kao vođa projekata u prilici ste da pravite selekciju, ali i da imate ulogu i obavezu onoga ko će brinuti za finansijska sredstva neophodna za projekte. Kako je nauka inkorporirana u tržište i biotehnologiju?

‒ Nauka je danas mnogo drugačija nego što je bila pre 20 godina, a zbog toga što je „projekat ljudski genom" (završen 2003. g.) otvorio ogromne mogućnosti u nauci i biotehnologiji. Npr., mi smo sada u mogućnosti da stvaramo nove, tzv. pametne ili precizne lekove koji će specifično ubijati bolesne ćelije u našem organizmu, dok će zdrave ostaviti intaktnima. Ako se vaša naučna grupa na nekom univerzitetu bavi takvim istraživanjima, onda će ta vaša nova otkrića biti značajna i na komercijalnom polju, te će vaš univerzitet biti u mogućnosti da takva istraživanja i patentira, što će na kraju biti veliki finansijski plus, kako za vas kao profesora na tom univerzitetu tako i za vaš univerzitet. Moram spomenuti da, iako su takva „komercijalna istraživanja" u biomedicini bitna, ne smemo zaboraviti na tzv. bazična istraživanja, koja na početku nisu atraktivna sa komercijalnog stanovišta, ali to mogu biti za nekoliko godina. Daću vam jedan primer: da bismo mogli da stvorimo novi lek protiv određene vrste raka, mi moramo prvo razumeti sve biohemijske procese, i to do najsitnijih detalja. A na to će nam odgovor dati samo iscrpna „bazična" istraživanja.

I pored svega, rezultati Vaših istraživanja i značajni patenti ‒ predstavljaju ključ svega. Imate ih dosta. No neki su već stekli veliki značaj u primeni, dijagnosticiranju i tretmanu nekih ozbiljnih medicinskih problema.

‒ Moja grupa je do sada objavila više od 110 publikacija koje opisuju razvoj i primenu metoda za detekciju proteina uključenih u nastanak barem petsto ljudskih bolesti. Kada bih baš morao da izdvojim jedno otkriće, onda bi to zasigurno bila naša publikacija „Nature Methodsˮ iz 2014. godine, koja opisuje razvoj MaMTH metode i njenu primenu na EGFR receptor, koji je bitan za nastanak barem desetak ljudskih karcinoma. Primenom te naše MaMTH metode na EGFR pronašli smo Crk II, novi terapeutski molekul koji igra važnu ulogu u nastanku najčešćeg oblika raka pluća, tj. raka 'nemalih ćelija pluća' (eng. non-small cell lung cancer, NSCLC).

Šta biste savetovali kolegama koje razmišljaju o karijeri posvećenoj naučnom radu?

‒ Poručio bih im da nauka nije posao, već strast, pa ako niste spremni da nauci date celog sebe, onda je bolje da u životu radite nešto drugo. Ako ste zaista spremni na to, onda ćete imati jedan interesantan i dinamičan život koji će, nažalost, biti ispunjen i stresom i razočaranjima jer u nauci puno toga ne funkcioniše onako kako biste vi to želeli. Dakle, morate imati veliki prag strpljenja, ali ako budete radili naporno i ako se okružite pametnim ljudima (još pametnijima od vas), zasigurno ćete uspeti.